У суботу месопусну, када обележавамо молитвено сећање на наше упокојене сроднике, праоце, оце, браћу и сестре који су свуда у православљу уснули у Господу, одслужена је света архијерејска Литургија у храму Васкрсења Господњег на Бозману. Његовом Преосвештенству саслуживали су оци: протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протонамесник Немања Младеновић, ђакон Урош Костић и ђакон Александар Ђорђевић.
Читајући Јеванђеље по Луки, где нам Господ говори о знацима на крају времена и на крају историје света, Преосвећени Владика обратио се верном народу. Храм је био испуњен народом који је дошао да се помоли Богу за своје упокојене, изражавајући наду у оне речи Господње, “да у Господу нема умрлих”.
Литургија се служи за живе и за мртве. Пред Богом нема мртвих и сви су пред Њим живи. Владика је истакао циљ због којег се служи Литургија: “Служимо у спомен онога што је Господ учинио и чини за наше спасење. Зато је Литургија најважнија молитва. Зато је Литургија жртва, јер све се на Литургији жртвује зарад вечнога живота. Ми се данас молимо за наше покојнике, и кроз молитву да се молимо за њих, ми њих чувамо од заборава. Јер ако ми заборавимо наше покојнике, и нас ће наши потомци. Молитвом се ми најлепше сећамо наших покојника. Ми када се молимо за њих ми разговааварамо са њима, ми се сећамо. Никада не може да умре оно што се воли. Како може да нестане онај кога волимо? Зато треба да се подсећамо те љубави наших покојника и да се сећамо те љубави Божије. Ми разговарамо са њима и осећамо као да су ту. Како може мајка заборавити пород свој? Осећамо их јер верујемо да они нису мртви, као да су ту, јер кроз молитву призивамо Бога. Молитвом умилостивљавамо Бога. То је да Бог буде милостив и нама и нашим покојницима. Ништа тако покојници не траже од нас, као што траже молитву и добра дела. Ми њима помажемо да Господ буде милостив”.
Свети апостол Павле на једном месту каже да “нећемо сви уснути али сви ћемо се променити, у трен ока, при последњој труби када Господ буде дошао, јер ће затрубити и мртви ће устати нераспаљдљиви и ми ћемо се променити. Када би размишљали о речима апостола другачије би схватили смрт и васкрсење мртвих. Тиме је казана васцела тајна људскога бића, а то је да свако људско биће путује кроз смрт у Васкрсење мртвих. Ово значи да је од Господа Христа смрт постала уснуће и сан. Као што се од сна будимо тако ће Господ пробудити свакога од нас. Пробудиће то наше тело од тога нашег спавања”.
“Где су душе праведника?”, упитао је Преосвећени. “Оне су у руци Господњој. И када тугујемо за нашим упокојенима то јесте људски, али не смемо да очајавамо. Зато се ми молимо за наше покојнике. Људски је плакати а хришћански је не очајавати. Наша Црква је установила и дане посебне – задушнице, да се тада сетимо њих. Да се сетимо да су наши покојници били јуче оно што смо ми данас. Када човек умире са вером, онда он и са вером у Христа васкрсава”.
Преосвећени је на крају истакао да: “Оци говоре да када неко умире онда они хришћани који су око њега треба да читају Символ вере, и да кроз то читање ми потврђујемо да је тај наш сродник који умире веровао у Христа. Господ ће примити то наше исповедање. Зато сећајмо се наших покојника кроз молитву и кроз добра дела. Јер оно што они не могу учинити ми живи можемо да допринесемо да Господ буде милостив. Ми се молимо да Господ дође, јер ако Он не дође узалуд нам вера и молитве. Не смемо очајавати нити туговати што ћемо се једнога дана наћи заједно са нашим покојницима. Тада ћемо живети ако се удостојимо Царства, у радости да гледамо Лице Божије”.
Извор: Епархија шумадијска
