Пророк Амос је први пророк писац. Био је родом из Текоје, градића у Јудеји, која се налазила јужно од Јерусалима. Дѣловао је негдѣ око 750. године пХ, у Сѣверном царству, за врѣме Јеровоама II, док је у Јудеји владао Озија. Амос је био пастир, а потом је узгајао смокве (1, 1; 7, 14).
Иако је потицао из Јужног царства, пророковао је у Сѣверном. Ветиљски свештеник Амасје оптуживао га је код цара Јеровоама да подиже буну (7, 10-11). Амасја га је као јужњака упућивао у Јудеју да тамо пророкује: „видѣоче, иди, бѣжи у земљу Јудину, и ондѣједи хлеб свој и пророкуј. У Ветиљу више не пророкуј, јер је светиња царева и дом царски“ (7, 12-13). Међутим, Амос се није осѣћао као професионални пророк, него као човѣк који је добио посебан позив од Бога (7, 15). Књига пророка Амоса, као и други пророчки списи, представља збирку пророштава и визија, које је пророк имао. Те збирке не чине хронолошку и композиционо осмишљену цѣлину. Пророчке говоре сабрали су њихови следбеници, касније су их обликовали приређивачи (редактори), који су сабрани материјал међусобно повезали, уносећи неке податке из пророкова живота и извѣсна егзегетска појашњења.
У Амосово врѣме Израил је био на врхунцу економског благостања. Јеровоам и Озија су владали у међусобном миру. Чак су успѣли да прошире територије. Озија је додатно утврдио Јерусалим, унапредио војску. Процвѣтале су пољопривреда и трговина, чему је допринело и оживљавање Соломонових рудника. Јеровоам је подизао велелѣпне грађавине у Самарији. Повољан политички и економски амбијент допринѣо је да се један број људи знатно обогати. Некада егалитарна заједница почала је да се социјално разслојава. Појавили су се богати земљопосѣдници и трговци, чије је богатство расло на уштрб других. Богатство је доносило друштвену моћ. Земљопосѣдници су на разне начине – често бескрупулозно – долазили до нових посѣда.
Данашњим језиком речено, било је то доба друштвене транзиције у којем се један број обогатио, а већи део осиромашио. Многи су били принуђени да продају имања и постану најамници. У таквим условима богатим се отворала могућност за све већом манипулацијом. Амос то овако карактерише: „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежом у дворовима својим“ (3, 10). Нешто даље наставља: „Чујте ово који прождирете убоге и сатирете сиромахе у земљи. Говорећи: кад ће проћи младина да продајемо жито и субота да отворимо пшеницу? Умањујете ефу и повећавате сикал и варате лажним мѣрилима“ (8, 4-5). Стицање материјалног богатства је умножавало неправду. У суштини, монархијским устројством фаворизовани су поједини слојеви који су имали управљачку функцију, и били стабилна подршка царевима. Раслојеним друштвом било је лакше владати, чега су антички владари били итекако свѣсни.
Добитници транзиције су у своме успеху видѣли прст Божији. Материјално благостање за њих је био знак посебне милости Божије. Стога су многи испуњавали богослужбене ритуале, очекујући „дан Господњи“ као дан велике побѣде. У суштини, славили су Бога отаца као хананско божанство Вaала. Ваал је био бог посѣдник (господар), који стоји на страни моћних. Често је представљан као бик, што је символисало његову моћ. Приклањање Ваалу значило је подршка богу који омогућује постојање, насупрот деструктивних сила – Мота или Јама. Са таквом религијском свешћу, друштвени живот се претварао у сурову борбу за доминацијом, онаквом каква влада у космичким оквирима. Тадашњим Израилом је преовладавао верски синкретизам, у којем се практиковала ‘хананска побожност’. Наравно, хананска побожност није особена само за Хананце. То је универзалан религијски феномен, гдѣ се испољавање вѣре углавном заснива на ритуалу и формалном испуњавању култа. У свему томе има доста магијских елемената. Бог се приношењем жртава и култским обредима на неки начин ‘привољава’ да дѣлује у корист вѣрника. Израилци који су на тај начин практиковали веру нису се разликовали од суседних Хананаца.
Насупрот таквих схватања иступао је Амос – пророк правде Божије: „Зато што газите сиромахе и узимате од њих жито у данак, саградисте куће од тесаног камена, али нећете сѣдити у њима; насадисте лѣпе виногаде, али нећете пити вина из њих. Јер знам безакоња ваша, којих је много, и грѣхе ваше који су велики, који мучите праведника, примате поклоне и изврћете правду убогоме на вратима“ (5, 11-12). Израилци су издали Савез, издали су га управо због неправде која је завладала. Велики број народа нашао се у невољи, коју су им наносили њихови саплеменици. Амос је то сматрао страшним грѣхом. Наношење неправде ближњем био је акт усмѣрен против Бога, који је склопио Савез са читавим Израилом. Бог је Обећану земљу поделио по племенима и породицама – свом Израилу. Званични верски представници – иначе блиски владајућој структури – нису подизали глас против такве неправде, што се види на примеру свештеника Амасје који је деловао против Амоса.
Иако су формално могли призивати Божије име Јахве, у суштини они су служили Ваалу, богу добити и богатства. Стога Амос жестоко критику такав култ: „Мрзим на ваше празнике, одбацио сам их, и нећу да миришем светковина ваших. Ако ми приносите жртве паљенице и приносе своје, нећу их примити, и нећу погледати на захвалне жртве од угојене стоке ваше. Уклони од мене буку пѣсама својих, и свирања псалтира твојих нећу да чујем“ (5, 21-23). Пророк таквом култу супротставља идеал правде: „Него суд нека потече као вода и правда као силан поток“ (5, 24; уп. 5, 15). Само у чињењу правде истински се може служити Богу. Култови су били одлика тадашње религиозности широм Блиског истока. Међутим, вѣра у Бога отаца није се могла заснивати на таквом култу. Будући да су били изабрани народ, Бог је од Израилаца тражио да живе на другачији начин: „Само вас познах између свих племена земљаских, зато ћу вас походити за сва безакоња ваша“ (3, 2). Израил је требао да живи супротно од онога што је било својствено паганским вѣровањима. Однос према ближњем је чинио срж разлике. Нарочито према угроженим и обесправљеним.
Амосова критика није тек ствар једног историјског амбијента у којем је Израил одступио од Савеза. Да је тако, ова књига не би ушла у канон као богонадахнута. Нису само тадашњи Израилци у својој похлепи и среброљубљу чинили неправду. Среброљубље је одлика људског бића, његове пале природе. Друга битна ставка је критика верског формализма и ритуализма. Наравно, Амос нигде не устаје против култа као таквог. Међутим, он у култном ритуализму, у којем недостаје човѣково морално усмѣрење, види издају Савеза са Богом. У том смислу, Амосова теологија може бити стално актуелна. Поготово у друштвима која пролазе кроз транзицију. Нажалост, управо то недостаје савременој православној теологији. Свих ових година није се подигао глас против друштвених неправди, против корумпираних политичара или против оних који су се обогатили отимајући од других. Остали смо заробљени у богословским спекулацијама, ритуалима, канонима, звоницима… Изостала је брига за обичног, малог човѣка. Управо оног због којег је Амос подигао свој глас.
Извор: Теологија.нет
