Тренутак масовне спознаје сопствене суштинске припадности православној вери за многе моје земљаке био је везан за почетак бомбардовања Београда. Светско православље се данас налази у несрећном положају. Духовна подела између народа Русије и Украјине у основи је геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује.
Храм Светога Саве је главна светиња српског народа, симбол духовне моћи народа, који је успео у временима тешких искушења да приведе крају ову вишедеценијску градњу. И ми се надамо да ће се храм веома скоро појавити у свој својој лепоти, како је био замишљен. И то што су Русија, руски мајстори, уз учешће руског народа, руске државе, Руске цркве дали тако значајан допринос украшавању овог храма за мене је велика част и радост. За мене је заиста радост што могу да представљам Његову светост патријарха московског и све Русије Кирила и да будем овде данас када се отвара нова страница сарадње између наших цркава, између наших народа, на путу ка завршетку посла на украшавању те главне светиње народа Србије, на месту не коме су некада давно биле спаљене мошти Светог оснивача аутокефалне Српске православне цркве, а где је сада велики тријумф православља. Храм Христа Спаситеља у Русији је такође поновно зидан у не баш најбоља времена за наш народ, у време великих економских тешкоћа и социјалних потреса. И упркос несрећама које су преживљавали народ и Русија, одвијао се препород тог храма, што је за нас био симбол непобедивости духовне моћи нашег народа. Сигурни смо да Храм Светог Саве представља то исто за сваког православног Србина – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене послове Руске православне цркве који је као изасланик патријарха московског и све Русије Кирила боравио у Београду како би присуствовао потписивању Споразума о наставку руског учешћа у мозаичкој декорацији унутрашњости Храма Светог Саве на Врачару.
Храм Светог Саве има двоструку симболику српско-руских веза. Крмчија Светог Саве темељ је руског законодавства, а сада Русија враћа Светом Сави и српству кроз осликавање Храма и помоћ на његовој изградњи. Да ли схватамо колико су дубоке и дуговечне српско-руске везе, те да ли смо ми, подразумевајући да се браћа међу собом добро познају, долазили у ситуацију да поједини Руси боље разумеју Немце, а поједини Срби западњаке?
За нас Русе Срби су толико близак и толико сродан народ, тако да нам је тешко да се присетимо неког тренутка када то није било тако. Наравно, сећање човека се простире на неколико деценија његовог личног живота, а обухвата и то што је у детињству чуо од својих родитеља. Али ми осећамо да смо увек били браћа, јер имамо заједничке погледе на свет и заједнички систем вредности, који је, наравно, формирала наша православна вера. После комунистичке, совјетске Русије тренутак масовне спознаје сопствене суштинске припадности православној вери за многе моје земљаке био је везан за почетак бомбардовања Београда. То је било време када су сви схватали да су са Србима, да су за Србе, чак и људи који нису најбоље познавали историју и који се нису посебно интересовали за питања духовности, нити су посебно ишли у цркву. А зашто сте ви за Србе? Зато што смо православци. Врло добро се сећам како је управо тих дана 1999, на таласу тог огромног огорчења које је у Русији изазвало такво безакоње према братском народу, у нашем народу, који је до јуче био васпитаван у совјетском и у атеистичком духу, постојало уверење да смо ми православни. То је искуство које бих могао да поделим, оно што се десило за мог живота. Заиста, било је периода када политички односи између држава нису били баш блиски. И можда сваки од наших народа има неке тужне историјске успомене у том смислу. Али чини ми се да нас је изузетно зближило то што смо заједно преживели последњих деценија. И изузетно нас зближава то искуство препорода националног живота на основама формираним православном вером.
Када је говорио о чувању сећања на византијску прошлост и њено наслеђе, Дмитриј Оболенски је тврдио да је оно још увек живо не само у удаљеним манастирима већ и у оној симболичној драми човековог спасења која се одвија још од почетка хришћанства. Уосталом, он је сматрао да је Свети Сава врхунски Византинац по духу. Да ли ми без обзира на географију по којој Византија припада Цариграду можемо говорити о Византији као цивилизацијском, вредносном моделу коме припадају наши народи?
Без сумње је Цариград мајка и за нас и за Србе. А и Византија… Узгред, та се реч појавило много касније. Византинци су себе називали Ромејима. А шта је Византија у духовном смислу? То је тежња да се уреди државни живот и живот друштва на темељима православне вере у духу симфоније, односно немешања, већ међусобне сарадње, узајамне помоћи, узајамне подршке световне и духовне власти, државне власти и руководства Цркве. И тај идеал је увек живео у свести народа који су изашли из окриља византијске цивилизације, али се он развијао, и искуство који смо доживели је обогаћивало то схватање, допуњавало га и у извесном смислу кориговало. У 20. веку Русија је преживела искуство тоталитарног атеистичког режима. Наше носталгичне успомене о некадашњој, пре ће бити теоријској него стварној, симфонији сада су обојене и тим делом историјског искуства које смо преживели. Православна црква је у новим условима схватила колико је важно умети стајати на сопственим ногама без обавезног ослањања на подршку државе. Пошто смо прошли то искуство, ми смо добили нову лекцију о слободи и самосталности. Зато мислим да је нешто слично преживела и Српска православна црква у 20. веку, када је јединствена држава, чије су се границе поклапале с границама Цркве, престала да постоји, када су народи, сви они које је она сматрала својом децом, почели да међусобно ратују, када се ноћ мржње спустила на земљу која је толико векова била осветљена светлошћу хришћанске вере. Зато смо ми и Византинци, али смо такође и носиоци искуства које смо преживели и које је саставни део нашег духовног пртљага.
Не могу да овом приликом не потегнем и питање светског православља данас? Где је оно, те какву тежину и последице може да изазове тзв. Вартоломејев раскол?
Светско православље се данас налази у несрећном положају. Више очигледно нема јединствене Православне цркве. То што се догодило у Украјини нас је поделило. Ми видимо своју обавезу, пре свега у томе да будемо на страни прогоњених. Не можемо да пригрлимо оне који врше прогон и оне који стоје иза њих, и да говоримо да је Христос међу нама. То нас је, између осталог, принудило да прекинемо литургијско општење с Цариградском патријаршијом, с Црквом мајком. То је за нас био врло болан и мучан, али нужан корак. Видимо да то што се догодило у Украјини и што је, на молбу украјинских политичара, украјинских расколника и светских сила које су стајале иза њих, извршио патријарх Вартоломеј до данас није признала ниједна православна црква света. И то је знак наде за нас. И међу онима који нису признали поступак цариградског патријарха интензивније и јасније је своју позицију исказала СПЦ. То треба признати с великом захвалношћу. У име нашег патријарха, у име Сабора архијереја, велика хвала браћи Србима. Наша браћа у Украјини су с посебном захвалношћу примила такво директно, може се рећи не дипломатско већ хришћанско, пастирско, богословско исказивање СПЦ која је дала своју оцену онога што се десило.
Како објашњавате наглашени интерес САД да се у Украјини створи нова црква? У којој мери је ово питање верско, а у којој геополитичко?
Знате, код неких наших западних партнера постоји, рекао бих, ирационални страх од православља. А посебно способност православних да се уједињавају у заједнички цивилизацијски, духовни и културни простор из неког разлога код њих изазива бојазан. И то је што је Србија доживела пре двадесет година било је увертира за оно што је очекивало друге православне народе. Ето, више нема јединствене Југославије. И духовна подела између народа Русије и Украјине представља задатак људи који желе да ослабе наш духовни простор, наше јединство, нашу способност да се залажемо једни за друге. Уверен сам да је то у основи геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује.
Да ли се у Украјини ради о покушају цивилизацијске конверзије? Да ли тек религиозно преумљење и брисање идентитета гарантује Западу заокруживање пројекта освојене земље?
То што ми православни у свету имамо и духовне опоненте не треба да изненађује. На крају крајева, суштину онога што се догађа на овом свету Фјодор Достојевски је описао једноставним речима: „Ту се ђаво с Богом бори, а бојно поље су људска срца.“ Тужно је када нама православнима недостаје унутрашње јединство, то нас чини рањивим у односу на силе којима би требало да се чврсто супротстављамо.
Да ли се у намерама Цариградске патријаршије назире још један циљ – припремање терена за политичке аспирације појединих земаља и стварање нове осовине западне алијансе – НАТО православља?
Да, таква стремљења постоје код неких људи који на разумеју најбоље суштину наше православне вере, наше православне историје и цивилизације коју је створила наша вера. Истина је да су поједини политичари мислили да све православне цркве чија су седишта смештена на територији Европске уније треба да признају то што се десило у Украјини, али оне то нису учиниле. Мислили су да ће оне православне цркве и политички руководиоци одговарајућих народа, ако теже ступању у Европску унију или у НАТО, подржати ту иницијативу, али то се није догодило. То сведочи о чврстоћи и виталности наше вере и начина живота који је она формирала у односу на свет што нас окружује. Али паралелно с тим несумњиво је да продор политичке стихије у живот Цркве чини да се забораве канони, тера да се формирају такви модели црквеног устројства које наша православна црква вековима није познавала и чија је појава у хришћанском свету била разлог за први велики раскол 1054. године. До њега није дошло изненада, он је више векова постепено припреман. Заснивао се на конфликту везаном за учења о Цркви и власти у Цркви. Она која су постојала на Истоку, која су бранила оно што сада зовемо православном вером, и она која су се формирала на Западу. Где је значај првосвештеника, римског епископа био нарочито истакнут, а примат љубави је почео да се трансформише у власт над околним светом. Одатле проистиче и конфликт који постоји у Православној цркви данас. Ми заправо видимо понављање те исте старе болести која је некада довеле до отпадања древног Рима од читаве православне заједнице. Сада се пред нашим очима исто поновило с новим Римом.
Да ли би тема неког будућег Свеправославног сабора било питање црквено-правне контроле над Украјином или одбрана догмата и осуда источног папизма?
Наравно, ми сасвим јасно видимо да се у наше време поставља питање о природи власти у Цркви. Како га ми православци схватамо. Сада видимо да оно што су вековима бранили наши оци, укључујући и полемику с Римом, почиње да се ревидира, у корист сасвим другачијих еклезиолошких модела. Наравно, очигледно је да ми нећемо моћи да решимо и практична питања уколико не уведемо ред у нашој православној еклезиологији. Код нас је почело отворено да се проповеда учење о првом без једнаких. Тако нешто наша црква није познавала вековима. Очигледно, ако не разјаснимо шта заправо значи учење отаца, тешко ћемо решити и практична питања.
Недавно је председник Сирије упозорио да трају припреме поделе Антиохијске православне цркве на два крила, сиријско и либанско. Колико је у овим покушајима видљив рукопис Запада?
Потпис је добро познат: „Завади, па владај.“ Изазови за православно јединство ће постојати због провокација снага Запада у свим помесним православним црквама чија јурисдикција обухвата не једну националну државу већ неколико. Како се мени чини, Антиохијска цркве засад добро одолева таквом деловању. Али ко зна како ће се сложити политичке прилике наредних година и да ли ће се тамо јавити плодно тло за спровођење сличног раскола.
Чини се да је, гледајући уназад, највише ентузијазма у екуменистичком покрету било деведесетих година када је деловало да ће идеја униполарног света потпуно заваладити. Данас у условима обновљеног хладноратовског расположења ова идеја је доживела неуспех. Да ли то говори да је екуменизам, изворно у служби Христове заповести „Идите и крстите све народе“, злоупотребљен као средство за разбијање националних идентитета православних народа?
Реч екуменизам има превише значења. С једне стране, наравно, духовне тенденције које се одвијају у друштвеном и политичком животу у процесу глобализацији постоје и можемо их назвати том речју. С друге стране, процват и можда најбоље и најлепше време екуменских расположења и очекивања у животу Европе био је везан за почетак 20. века, за последице Првог светског рата, свест тог ужаса који се догодио европским народима, свест да је вера у прогрес била потпуно неоснована. Либерална теологија је генерално сугерисала да ће захваљујући таквом постепеном научном напретку људи почети да живе у врло хуманом свету и да ће то и бити остварење Христовог јеванђеља. Ништа од тога није остварено. И стремљење да се пронађу нове основе за заједништво и да се више не ратује било је тада моћна покретачка снага. Даље, дошло је до масовне сеобе православних народа. А мноштво наших Руса прогнаних из Русије нашло се у земљама Западне Европе. И то мешање до којег је дошло веома је погодовало међусобном упознавању. И испоставило се да су многи католици, протестанти видели да бројни источни шизматици нису тако ужасни како им се до тада то чинило. Дошло је до људских контаката и отварања искрене вере верујућих на Западу и на Истоку. У томе је било нечег дирљивог. Друга је ствар што су то можда биле помало наивне наде које су тих година гајили многи зрели и озбиљни људи. Навео бих ту и оца Сергеја Булгакова, од руских богослова, и многе друге, као што је отац Георгиј Флоровски.Многи истакнути богослови Православне цркве тог времена гајили су одређени оптимизам у вези с резултатима тог зближавања које је отпочело. Наравно, увек нам је било живо и још живи осећање да оно што је поделило Исток и Запад представља трагедију, да је хришћанска црква на тај начин доживела веома тешку непоправљиву несрећу, да једни другима недостајемо. И та интуиција на којој се заснива тежња за међухришћанским општењем је исправна интуиција – то је заиста тако. Исто је и сада. Ма колико да осуђујемо неправедност онога што се десило у Украјини, зар бисмо могли да се натерамо да заборавимо Цариград и да заборавимо све те векове заједно проживљене историје и духовно и богословско богатство које смо из тога примили, и да престанемо да доживљавамо као трагедију то што међу нама сада нема општења. Уз сво то негирање, уз сву ту огорченост коју у нама изазива канонско безакоње које се десило, оно не може да прецрта то што је постојало током многих векова. Ми то не можемо заборавити. Ми такође не можемо заборавити први миленијум наше историје кад смо сви били заједно.
Извор: Радио Беседа
