,,Да погледамо само ради малог примера и на ову свету обитељ, која стоји у овој гори под небесним окриљем Светих Врачева већ близу четири стотине година... Нестало је већ одавно са овога света онога, који је подигао ту задужбину своју; ... нестало је блага и богатства онога који су расипали земнородни сластољупци ондашњег времена на сјајно ношиво, на изабрана јела и пића, на забаве и весеља, којима се угађало обичајним жељама а кад кад и ниским телесним страстима ... све је то пропало у бездан мрачног заборава ... А ово што је подигла права вера и искрена љубав хришћанска и наменила, слави Свете Тројице и части Божјих угодника Козме и Дамјана, стоји ево и данас, и сведочи нам, да таква побожна и богоугодна дела трају и на овој земљи најдуже!“
Овако је средином 19. века, на манастирску славу 14/1 јула, у самом храму Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана, беседио потоњи владика пакрачко-славонски Никанор Грујић, у народу познат као Срб – Милутин, најобразованији Србин свога доба.
И данас можемо да се уверимо у благи и мудри Промисао Божји, као и у руковођење Светога Духа, јер се ове године навршава 520 година од оснивања манастира Раковца и 40 година архијерејске службе Епископа сремског Василија, који је поред обнове и градње других цркава и манастира, Божјом милошћу, радом и молитвом и помоћи Светих безсребреника Козме и Дамјана, као и уз помоћ православних хришћана, започео корениту обнову и васкрсење овог славног манастира који поново добија достојанство дворског манастира и тиме постаје ставропигијални манастир Епископа сремског Василија.
Сама историја манастира Раковца позната је релативно и, као код већине наших манастира, своди се на штуре податке о његовој историји од свога настанка до данас. Међутим, за разлику од других манастира некадашње Карловачке митрополије, једино манастир Раковац носи уз свој назив придзнак „дворски“, и то сасвим оправдано!
Наиме, ишчитавањем Протокола манастира Раковца (препис Исаије Париводског) од игумана Теофана из 1704. године можемо да видимо опис настанка манастира: ,,У част Светих безсребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана родом из Азије. У Фрушкој Гори у Срему, подигнут је манастир Раковац, при благовјерном, благочестивом и христољубивом Господину Јовану Бранковићу, великом Деспоту Сремском и наследственом овладатељу Сремском, подигнут је настојањем и срдачним трудом, и сопственим радом, христољубивога и благочестивога Господина Раке, иначе Раје, и благовјерна споменутога Господина Јована Деспота Његова Великога Коморника ... дао је сазидати овај манастир Раковац, године од створења света 7006. и од рођења Исуса Христа 1498, у име светих бесребреника и чудотвораца Кузмана и Дамјана...“
У наредним вековима манастир Раковац је делио судбину не само осталих фрушкогорских манастира, него читавог српског живља ма где он битисао. Своје прво и највеће до тада страданије доживео је 1914. године, да би највеће доживео у периоду Другог светског рата, посебно 1943. године, када су манастирска црква (део) и звоник минирањем порушени, јер је откривено да је претходне године у Раковцу била партизанска штампарија. На конацима је спаљена кровна конструкција, а остатак архиве и манастирске библиотеке такође су спаљени. После овог страдања Титова омладинска ,,Радна бригада“ завршила је започето дело НДХ и нациста, те су порушили остатак комплекса манастирског конака у коме се налазила и трпезарија осликана трудом Амвросија Јанковића (иначе, такође пострижника манастира Раковца), из 1768. године. После тога, манастир Раковац опет оста пуст, и много година стајао је тако запуштен, све до доласка мати Анастасије из Македоније, када почиње да полако заживљава.
Неуморном делатношћу и залагањем Епископа сремског Василија манастир Раковац добија у првој деценији нашег столећа репрезентативни конак у коме се, поред многобројних келија, налази и зимска капела украшена иконостасом на коме су постављене иконе и царске двери сликара Василија Остојића и Јанка Халкозовића из 1751. године, а сама капела посвећена је првом списатељу божанске Литургије Светом Василију Великом. Потом су овде смештене епископске просторије, салон, као и манастирска библиотека, док у приземљу конака стоји пространа и сводовима окићена манастирска трпезарија, украшена фреском, на северном зиду, Гостољубе праоца Авраама. Даљи опис самог манастирског комплекса, као и опширнију историју, у овоме раду нећемо поменути, јер ћемо нагласак ставити на синтагму „Дворски манастир“, као што носи и наслов овога текста.
У часопису Српски Сион за годину 1998. можемо читати о два јубилеја. Први је двадесет година архијерејске службе Епископа сремског Василија, а други је (посебно у броју 4) пет векова манастира Раковца. И тада, али и пре тога, само делимично се говорило о неколицини пострижника овога манастира. Наиме: ,,За име овог манастира везана су имена низа личности из српског црквеног и духовног живота. Ево неких од поменутих: Севастијан, епископ будимски; Синесије Живановић, епископ арадски и ранији игуман овог манастира; Данило Јакшић, епископ; Јосиф Јовановић Шакабента, епископ; Пантелејмон Живковић, епископ и многи други.“
Због писане речи, али и штампарије која се једно време у 18. веку налазила у манастиру Раковцу, многи су хитали ка њему. Овде је преписиван Душанов Законик, и, како наводи Никола Лукић, ,,први рукопис који обједињује до тада највећи број Срба светитеља јесте познати Раковачки Србљак... Сви предложени светитељи у садржају Раковачког Србљака (Св. Сава; Св. Симеон; Св. Симон; Св. краљ Милутин; Св. Стефан Дечански; Св. цар Урош; Свети Бранковићи: Св. Стефан, син Ђурђев, мајка Ангелина, деспот Јован и владика Максим, али и службе Светом Стефану Штиљановићу и Светом кнезу Лазару) играли су улогу националних заштитника, па је њихово место љубоморно чувано!“
Имамо на уму и то да после Велике сеобе Срба на ове просторе 1690. године бригу о популаризацији српских владара, као и заштити самога Српства, сада преузимају врхови Српске Цркве. У осамнаестом веку манастир Раковац са својим умним и ученим пострижницима доминира над осталим фрушкогорским манастирима и добија назив Дворски манастир карловачких митрополита, из кога су потекли славни архијереји наше Цркве, и то:
Арсеније Радивојевић, епископ бачки (1774-1780);
Арсеније Стојковић, епископ будимски (1853-1892);
Викентије Јовановић, митрополит карловачки (1731-1737);
Викентије Јовановић Видак, митрополит карловачки (1774-1780);
Гедеон Никетић, епископ православних Румуна (1784-1788);
Генадије Димовић, епископ горњокарловачки (1786-1796);
Герасим Рац, епископ арадски (1835-1850);
Евгеније Јовановић, епископ горњокарловачки (1839-1854);
Јеротеј Мутибарић, епископ далматински (1843-1853);
Јосиф Јовановић Шакабента, епископ вршачки (1786-1805);
Мојсије Путник, митрополит карловачки (1781-1790);
Мојсије Миоковић, епископ горњокарловачки (1807-1823);
Павле Ненадовић, митрополит карловачки (1749-1768);
Павле Авакумовић, епископ арадски (1786-1815);
Пантелејмон Живковић, епископ темишварски (1839-1851);
Пахомије Кнежевић, епископ арадски (1770-1783);
Петар Петровић, епископ темишварски (1786-1800);
Севастијан II, митрополит будимски (1643);
Синесије Живановић, епископ арадски (1751-1768);
Стефан Станковић, митрополит карловачки (1837-1841);
Стефан Крагујевић, епископ пакрачки (1843-1864).
Међутим, поред овог непотпуног списка пострижника манастира Раковца (још увек се истражује), постојали су епископи који нису примили постриг у овоме манастиру, али су имали духовне везе са њим. Овде ћемо најпре поменути великомученика патријарха српског Лукијана Богдановића, који је у Раковцу примио јерођаконски чин, док је четврти епископ Епархије горњокарловачке Данило Јакшић (1751-1771) наречен и хиротонисан у Раковцу 4. новембра 1751. године.
Настојатељи манастира Раковца били су и поједини потоњи епископи, од којих ћемо издвојити двојицу, и то: епископ бачки Георгије Хранислав (1839-1843) и епископ горњокарловачки Иларион Зеремски (1920-1931). Свој смртни час у јануару 1938. дочекао је у овом манастиру умировљени епископ задарски Димитрије Бранковић (1913-1920).
И уз ове богољубиве, мудре људе и духовне горостасе расла је и узрастала братија манастира Раковца. Они који нису били удостојени ове врсте послушања, били су неуморни делатници на осталим монашким послушањима које им је одредила мајка Црква. Тако је из овога манастира произишло неколико стотина записаних у Књизи вечнога живота, Христовој Књизи, у којој нема грешке, монаха и служитеља светога Олтара, деце српске и потомака славних Немањића и Бранковића, васпитаника Дворског манастира Раковца.
Године 2018. навршило се 200 година од упокојења архимандрита раковачког Прокопија Болића (14. 10. 1818), који је оставио своја чувена два дела ,,Јеванђелистар“ (у рукопису) и ,,Совершен винодјелац, или наставленије о винодјелију, прављењу вина и оцта и пециву ракије из разног вешчества, које по собственому искуству, које пак по правилима најславнији и најискуснији у овој земљоделија струки списатеља и винодјелаца“, штампано у Будиму у два тома 1816/18. године. Овај славни архимандрит Дворског манастира Раковца замонашио је по чину мале схиме и потоњег митрополита карловачког Стефана Станковића.
Имајући испред себе оволика имена великана наше свете Цркве, који су делали у манастиру Раковцу, сасвим нам бива јасно зашто и ради чега је Епископ сремски Василије одабрао овај манастир за своју ставропигију, украсио га велелепним конаком и ради на томе да манастир буде удостојен части и почасти Дворског манастира. Нека му Господ дарује духовне силе да издржи на том пољу, а свим блажено упокојеним пострижницима, житељима и приложницима Раковца нека Господ подари вечни покој у Царству Своме.
Јеромонах Евгеније,
сабрат манастира Раковца
*Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 4/2019
Извор: Српска Православна Црква
