Значајну улогу у историји Израила имао је праотац Јосиф, један од дванесторице Јаковљевих синова. Према библијској приповѣсти, њега је Јакову родила вољена Рахиља, као једанаестог сина. Рахиља је као и Сара и Ревека дуго била нероткиња. Рађање дѣце од ових жена био је знак посебне Божије интервенције. Јосифово рођење на тај начин био је знак да Бог и са њиме има посебан план. У младости Јосиф је описан као мезимац оца Јакова, који му је сачинио посебне хаљине (Пост 37, 3). Библијски писац приказује Јосифа као размаженог младића, који је оцу одавао браћу (37, 2). То је, наравно, изазвало љубомору и мржњу код остале браће (37, 4). Ту мржњу су нарочито појачали Јосифови снови које је сањао, а из којих је произилазило да ће му се браћа клањати (37, 5-11).
Једном приликом отац га шаље да обиђе осталу браћу који су чувала стоку (37, 12-14). Када се Јосиф појавио, браћа су намислили да га убију (37, 18-20). Таквој намѣри се успротивио најстарији брат Рувим, предложивши да га баце у какву јаму, јер је намѣравао да га касније ослободи (37, 22). Тако браћа баце Јосифа у јаму, али на прѣдлог Јудин одлуче да га продају миндјанским трговцима, који су га као роба одвели у Египат (37, 26-28). Да би прикрили то што су учинили, пошаљу оцу Јосифове крваве хаљине које су умочили у јарећу крв. Добивши хаљине, Јаков је мислио да му је сина растргла нека звѣр (37, 33). Трговци одводе Јосифа у Египат и продају га Петефрију, фараоновом чиновнику (37, 36). То је била нова ситуација у којој се нашао млади Јосиф. У односу на претходни период, овдѣ се Јосиф описује као врѣдан и честит младић уз кога „бѣше Господ“. Увидѣвши Јосифову марљивост и честитост, Петефрије га поставља за управника двора (Пост 39, 5).
Међутим, тада долази до заплета. Главни јунак запада у изненадне неприлике. Наиме, Јосиф се свидѣо Петефријевој жени која је хтѣла са њиме да уђе у љубавну везу (39, 7). Иако је Јосиф енергично одбијао такву могућност, жена искористи једну прилику да га оптужи за покушај силовања (39, 8-18). Чувши за то, господар срдит баца Јосифа у тамницу. Међутим, захваљујући личној харизми и честитости Јосиф налази милост код затворског чувара, што библијски приповѣдач објашњава рѣчима: „Али Господ бѣше са Јосифом“. Једна згода из тамнице била је од пресудног значаја за даљи ток догађаја. У тамници је Јосиф тачно протумачио снове двојици затвореника (Пост 40, 7-22). Послѣ извѣсног времена и фараон је уснио снове које му нико није могао протумачити. Тада се један од бивших затвореника сѣтио Јосифа и предложио га фараону.
Послѣ успѣшног тумачења снова, у којима највљује свеопшту сушу и глад, Јосиф постаје други човѣк послѣ фараона. У наставку се говори о Јосифовој браћи који долазе у Египат да купе брашно. Читава приповѣст је испуњена јаким емоцијама и драматиком. Коначно након више перипетија Јосиф се открива браћи (Пост 45, 1-4). Но ови се силно уплашише, знајући шта су му учинили. Међутим, Јосиф у том тренутку даје теолошки одговор на све то што се збило: „А сада немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота вашега“ (45, 5; уп. 47, 7-8). Приповѣдач у овој тачки открива смисао читаве приповѣсти. Јосифа је, заправо, водио промисао Божији, иако је прошао кроз тешка искушења.
Карактеристично је за приповѣст о Јосифу то да она у односу на друге извѣштаје о праоцима представља литерарно заокружену цѣлину. То је својеврсна библијска новела у којој се прати логички, временски и просторни оквир. Заправо, једино на такав начин се могла изразити идеја коју је писац имао на уму: Одлазак Израила у Египат десио се по Божијем промислу. У читавој историји Израила види се прст Божији. То је била основна претпоставка из које су кретали библијски писци. Међутим, поред овога, посебну драж и теолошко-егзистенцијалну снагу приповѣсти даје прича о самом Јосифу. У његовом лику потенцијално је осликан животни пут сваког човѣка. Јосиф је вођен руком Божијом, а тога ни он ни његов отац и браћа нису били свѣсни. У приповѣсти се на реалистичан и упечатљив начин изражава и основна библијска истина: Чудни су путеви Господњи.
Овдѣ се не расправља теоријски-спекулативно о питањима промисла и слободе, мада су она имплицитно присутна. Приповѣдач говори о Божијем присуству у животу човѣка. Јосиф је био посебно обдарен способношћу да тумачи снове. На више се мѣста говори да је „Господ био са њиме“. Међутим, присуство Бога у животу човѣка условљено је и његовим моралним држањем. У том смислу је посебно упечатљива сцена са Петефријевом женом коју Јосиф, као моралан човѣк одбија. Тој сцени још јачу снагу даје литерарни контекст. Наиме, у поглављу које претходи говори се о Јуди и Тамари. Један стари човѣк одлази проститутки у једном за љубав не сасвим погодном амбијенту (Пост 38). Насупрот тога, као контраст, млади Јосиф у потпуно природном амбијенту одбија заводљиву жену. Божија благодат и дарови ‘ослањају’ се на морално настројење човѣка, што се види у случају Јосифа.
Други, занимљив моменат је то што се у приповѣсти показује да је човѣков пут кретање по ‘танкој жици’. Из приповѣст је јасно да не постоји никаква сигурност у којој човѣк може безбрижно да живи. То се поготово види у ситуацији када је Јосиф постао управник двора, стекавши углед и повѣрење. Управо је тада запао је у нову невољу. Опет, с друге стране, кроз боравак у тамници дошао је до мѣста другог човѣка у царству. Једино што је Јосиф у свему томе могао да учини јесте да кроз сва та искушења прође као частан човѣк. У том погледу он треба да буде узор сваком човѣку, нарочито вѣрујућим хришћанима. Иако је прича особена, ипак она носи универзалну поруку. У приповѣсти о Јосифу се на овај или онај начин одсликава животни пут човѣка уопште.
Јосиф је потенцијално сваки човѣк, јер се на његовом примѣру показују невидљиве стазе Божије, којих човѣк углавном није свѣстан. Колико сви ми као људи имамо разне жеље и замисли, и негодујемо када се оне не испуњавају. Колико пута други битно утичу на наш животни пут, а да ми на то гледамо негативно. Још је упечатљивије то, колико се заправо пута покаже да је добро било што се наша настројења нису испунила. Преко других и против наше воље, Бог нас често усмѣрава на пут којим идемо. Такве ситуације су јосифовске ситуације, тренутци када се осѣти непримѣтна рука Божија. Управо је то Јосиф схватио када се показао браћи. То је заправо пут вѣре који сваки човѣк треба да схвати. Не разумѣмо зашто се многе ствари дешавају, али једино што можемо јесте да вѣрујемо да се дешавају по промислу Божијем.
Извор: Теологија.нет
