-Ја сам научио да сам Србин из Далмације. Национално и завичајно упоредно постоје у мени, каже владика Никодим.
Премда је прошло двадесет осам година, јасно се сјећам кад је заправо престало вриједити све што сам дотад знао о људској природи. Припијен сам стајао уза зид код Студентског клуба у Задру, гледајући како се избезумљена руља ваља улицама, разбија излоге и помамно граби конзерве, цигарете, ципеле, кошуље, постељину, завјесе, пегле, столице, лустере, чак и, за не вјеровати, књиге. Људи су трчали опијени од радости носећи у наручјима тањуре, лонце, хаљине, телевизоре, телефоне, зимске саламе, укисељену циклу, вињаке, бомбонијере, грамофонске плоче и тепихе. До сљедећег јутра опљачкано је више од деведесет српских дућана и кафића.
Двјестотињак метара од мене, у тадашњој улици Николе Тесле, данас Стоморици, тога је топлог свибањског поподнева деведесет прве један српски малишан вирио кроз прозор, иако га је мајка упозоравала да је опасно и да се одмакне. Нисам тада знао за њега, али да сте ме упитали што је касније било од једнога који је већ са десет година непосредно свједочио националистичком дивљању каква је била ноторна задарска Кристална ноћ, рекао бих вам да тај није имао особите шансе постати разумна особа. Па опет, владика Никодим Косовић је насмијан, благ и помирљив мушкарац, црквени угледник који се, сасвим несвакидашње за црквене угледнике у нашим крајевима, не дружи с осуђеним ратним злочинцима, већ с глумцима, кошаркашима и трећеразредним новинским пискаралима. Сједимо у сјени под одрином у епархијском двору у Шибенику, а уређај за снимање на столу биљежи наш разговор, звонке додире шалице и тањурића и гласање једне гугутке негдје горе међу чемпресима. Његово преосвештенство Епископ далматински говори полако, пријатним радијским баритоном, с достојанством и отмјеношћу који се ваљда уче у посебном колегију на богословним факултетима, а због којих стално заборављам да је он једанаест година млађи од мене.
“Дјетињство и то доба и не памтим баш много. Полако ми се враћају сјећања откако поновно живим у Далмацији. Врате ме у прошлост мириси хране, кад неко градела рибу, на примјер, па роба која се суши између кућа, изнад глава пролазника, сјети ме како смо као мали трчали по Задру по каменим калама. Читав нам је центар био као двориште. Живјели смо умјерено, скромно, животом средње класе. Отац је радио у Оточанки, а мајка у Борису Кидричу. Она је била побожна и редовно, сваке недјеље нас водила у цркву, а ако је било црвено слово, црквени празник, обично смо имали школу. Свештеник који је тада био у Задру, отац Жарко Аничић, становао је близу и моји су се дружили с њим, сестра и ја играли смо се с његовом дјецом. Тата је такођер био вјерник и ишао би с нама недјељом, али би остао испред цркве. Кад сам упитао зашто он не улази с нама, објаснили су ми да у нас мушкарци кажу ‘идем код цркве’, а жене ‘идем у цркву’.”
“Нешто слично и ја памтим из Доњег Пролошца, на мису су већином одлазиле жене, док су мушкарци остајали вани под стаблима. Као да је некако брига за спас душе, заједно с кухањем и прањем веша, била женски посао.”
“Истина, мушкарци имају своје бриге. Док се жене моле, они у дворишту разговарају о политици. Послије нам је о томе обичају у богословији у Сремским Карловцима причао и професор Светозар Борак, који је био из ових крајева, прави Далматинац. Предавао нам је два предмета, српски и латински, али сваку је лекцију некако окренуо на некакву шаљиву причу о Далмацији те су сви у школи знали за топониме по Далмацији, неке догађаје из хисторије Далмације и народа, а нарочито за Симу Матавуља и за догодовштине његових јунака.
“Једном сте ми казали да сте из националистичке обитељи и то ми се свидјело јер сам и сам сличног подријетла, из једне, не богзна како дрске и гласне, али ипак националистичке обитељи, сумњичаве према југославенској држави и њезиним вриједностима, особито према братству и јединству. Претпостављам и да национализам ваших није био другачији.”
“Не бих рекао да је то био национализам који се непријатељски постављао према нечему. Био је то здрав национализам, да то тако кажем...”
“Допустите, оче Никодиме, не вјерујем да постоји нешто такво као што је здрави национализам.”
“Мени се чини да постоји. Вољети свој народ, а не мрзити друге, то би ваљда требало да буде позитивно. Моји стричеви, па и мој отац, више су се бавили са културом српског народа, са постојањем и опстанком наших људи, која је наша будућност у овим крајевима. Из тих разлога кажем да су били националисти. Мене су успели да задоје са таквим национализмом, национализмом са којим волим свој народ и бринем се за њега, али поштујем и друге, посебно оне са којима дијелимо улице и тргове, земљу, па и зрак који дишемо, а нарочито сиње море и дивне ријеке. И зато и сматрам да се треба вољети свој народ и да то не треба да буде проблем, али уједно и поштовати другога и другачијег.
А онда опет, живећи у иностранству, школујући се у Грчкој и Италији, међу народима који су изузетно националистички настројени, схватио сам да ми овдје и нисмо тако острашћени како се мисли. Један мој пријатељ који тренутачно живи у Италији зна понекад за неког Талијана у шали рећи: ‘Он је из једне дивне, римске, хришћанске, фашистичке породице.’ Иако се нас овдје на Балкану оптужује да смо националисти, ја сматрам да нисмо другачији од других. Живећи међу другима, освијестио сам да сам Србин и да се не стидим тога, али и немам потребе да то некоме намећем. Научио сам, надаље, да сам Србин из Далмације и да ми је регионална припадност веома битна. Национално и завичајно успоредно постоје у мени и заједнички ме одређују. Далматински су Срби значајно допринијели култури, како ових простора тако и уопће српском народу. Ових дана је настао проблем око преименовања Задарске улице у Београду. Становници те улице обратили су ми се, као далматинском епископу и рођеном Задранину, са писмима гдје кажу да су поносни што се њихова улица тако зове још од времена књаза Милоша Обреновића, слажем се са њима и ја ћу им свакако покушати помоћи јер с њима дијелим понос да су у Београду још у деветнаестом вијеку поштовали Задар и Задране.”
Но, прилике су се очито промијениле. У Београду немају више потребе за Задарском улицом, можда и зато што у Задру није остало много Срба. Епископ Никодим један је од оних који су отишли, убрзо након пустошења описаног на почетку. Његови су се преселили прво код очевог брата у Бенковац, а затим у Србију, у село Шуљковац код Јагодине, тадашњег Светозарева, у непознати шумадијски крај, код родбине коју су дотад само телефонски познавали. Пети разред основне дјечак је уписао у селу Драгоцвет код Јагодине.
“Наравно да ми је тај период био горак и да сам био љут због одласка, а ко не би био љут у тим годинама и након таквих догађаја. Сви који смо то прошли били смо рањени, али ране временом некако зарастају. Да не зарастају, најверојатније ми данас не бисмо разговарали о свему томе. Пресељење у Шумадију је био културолошки шок. Другачији крајеви, другачија средина, другачија клима, другачији људи. Добри људи, али са другачијим обичајима. У Задру сам одрастао у старом Варошу на полуотоку, море нам је било готово испод прозора. Истрчали бисмо из куће и скочили у њега. А тамо су нас дочекали зелени брежуљци, као у Тоскани, и шљивици, које они зову шљивари, плодна поља, дивље јагоде у шуми, кићење ограда цвијећем и мирис читавог села о неким празницима, свадбе па и сахране и све што то носи, значи разиграност, веселост, али и туга једног живог села. Или је бар тада било веома живо. Нисам одавно био и не знам како је данас. У вријеме кад смо ми били, сва дјеца би се ујутро окупила и заједно кренула у школу два километра, у сусједно село, гдје је била школа од петог до осмог разреда.
Требало је времена навикнути се на нову средину. За почетак, ништа живо нисмо разумјели, збуњивао нас је акценат и изостављање падежа. Потом, народ је веома израван. Нико никоме не персира, ни старији ни дјеца. Добро, у школи би учитељу говорили ви, али и ту би им понекад излетјело ти. Онда, бабе сједе испред кућа и питају гдје идеш, шта радиш, ко вам је данас дошао, шта је мама кувала...? Све испитују, ко инспектори, и све се у селу, наравно, зна. Напокон, многима од њих није било јасно ко смо ми, откуд Срби у Хрватској? Ипак, све у свему, људи су на селу били добри, изузетно гостољубиви. Остали су ми у веома лијепом сјећању. Кад смо тек стигли, сваки дан су долазили, доносили нам храну, бринули су се о нама са највећом љубављу, али кад смо преселили у град, у Јагодину, тамо су понеки знали да буду и непријатни. Али све у свему, имам јако лијепа сјећања на тај крај.”
“Родитељи су се у избјеглиштву запослили?”
“Нису, мама се ускоро разбољела, отишла у болницу у Сланкамен и тамо деведесет треће умрла. Тата је умро двије године иза ње, деведесет пете. Млади су обоје отишли, она с педесет двије, он с педесет шест. Нису могли да преживе ван свог завичаја, тако ја некако мислим о томе. Осушили су се од туге. Како било, тада сам схватио да није увијек најгоре кад изгубиш кућу и завичај, већ и да од горег увијек постоји горе.”
“Остати прво без дома, а затим и без родитеља, сам међу непознатима у туђем свијету, претпостављам да такви ударци судбине побожне учине још побожнијима. У тешким тренуцима даде вам утјеху да у свему бесмислу, неправди и окрутности има неки виши смисао, правда и милосрђе.”
“Не знам колико ми је вјера давала утјеху, колико сам ја то као дијете могао да схватим... Кад год сам био напуштен, највише сам осјећао присуство Божје. Осјећао сам да ме нешто дотиче. Бог се трудио да ми ублажи моју тугу и усамљеност. Тешко је то објаснити. То је један лични, приватни доживљај и, дозволите, није ми драго говорити о њему.”
“Како сте се одлучили на богословију?”
“Била је то татина жеља пред смрт. Он је умро у априлу, а ја сам у септембру отишао на богословију. На почетку, у првом полугодишту првог разреда, било ми је тешко да се навикнем на интернатски режим, али већ кад је почело друго полугодиште, било је боље. Носим лијепе успомене из тога времена. За вјечност сам, да не кажем до гроба, стекао неке пријатеље. У то вријеме било је много културних дешавања у Сремским Карловцима, а и Нови Сад и Београд су близу. Одлазили смо у кино и позориште, на Сајам књига, обилазили фрушкогорске манастире. Дружили смо се са млађим монасима, који су жељели разговарати с нама богословима. Све у свему, имали смо један испуњен и весео живот, иако је систем био строг и премда су то била времена велике жалости и патње народа. Након Олује много је избјеглица дошло у Србију, тешко се живјело. Исто тако, доста рано осјетио сам призив да будем монах, одем у манастир, живим једним другачијим животом од онога што се живи у свијету, јер ми хришћани свакако нисмо од овога света. Већ у другом разреду богословије сам се одлучио за монаштво, негдје у души и у срцу сам то схватио, али нисам о томе говорио. Држао сам то за себе.”
Након завршене богословије враћа се у Далмацију и годину дана живи као искушеник у Шибенику на двору код владике Фотија. Поновни сусрет с родним крајем испунио га је, каже, зебњом. Болно му је било гледати спаљене српске куће, села зарасла у шикару, али било му је опет драго да је ту. Био је то повратак који је дуго сањао, као и безбројне друге српске избјеглице које, чезнући за својим селима у кршу, ваљају балоте по београдским парковима и картају бришкулу у банатским кафанама. Никодим Косовић је, истина, поновно отишао, на студиј теологије у Грчку, у Солун, па на постдипломске студије у Рим, но од 2012. је непрекидно ту, прво као игуман манастира, а отприје двије године као епископ, и не мисли више одлазити. И кости својих родитеља пренијет ће ускоро из Јагодине у обитељску гробницу у Задру.
Шетајући с њим улицама опазио сам да га Шибенчани уљудно поздрављају, а било је и неколико врло срдачних сусрета. Он има врло разноврсан друштвени живот, дружи се са занимљивим свијетом, госте га скрадинским рижотом, пије сензационална вина. Ипак, знам да његова служба није увијек весела. Много националистичких луђака уоколо слободно лута и извикује гадости. Да је хтио, овај је школовани млади свећеник засигурно могао живјети и радити на угоднијем мјесту, службовати у неком пријатељскијем, већински православном крају, уживати много већи углед у заједници. Још откад сам га прије неколико година упознао, пожелио сам га заправо то питати, шта му је било у глави кад је дошао у негостољубиви далматински завичај, међу малобројну, остарјелу и сиромашну православну паству, у једну ријеч, је ли он нормалан?
“Да знате, многи су ме то свих ових година питали”, каже Косовић осмјехујући се. “На почетку им није било јасно шта ми је требало да се замонашим? Ниси ништа прошао у животу, говорили су. Послије, када сам се вратио овамо са студија, па гдје ћеш ту, кажу, у Далмацији нема никога, то је завршена прича, нема ту будућности. Мене је, иначе, често сусретало питање, да ли сам у својим одлукама и изборима нормалан. Али то питање је за мене потпуно небитно. Живот хришћанина у овоме свијету одвија се по оним ријечима апостола Павла: ‘проповиједамо Христа распетога, Јудејима саблазан, а Јелинима лудост’. Ми хришћани нисмо од овога свијета, па смо самим тим саблазан и лудост за овај свијет. То је за хришћане одувијек било тако.
А по питању мог повратка овдје и шта мислим о опстанку народа, могу да кажем да ми имамо будућности. Нека смо ми овдје и заборављени од већине, као што и јесмо, нека нас је и мало, али мени је опет драго када видим мој народ коме свака бора одише хришћанством, древним хришћанством. И поред свега и након свега, сви су весели и радосни, а то може само неко ко воли Господа, свјесно или несвјесно! Само неко ко вјерује и нада се у Васкрсење и живот вјечни. А то осјећам код мог народа и у томе онда и видим будућност.
На крају, желим да поздравим најрадоснијим хришћанским поздравом све људе: оне који нас воле и оне који нас не воле, јер сви смо ми дјеца Божја, за све нас Бог је претрпио страдања и умро и васкрсао у слави. Христос Васкрсе - Ваистину Васкрсе.”
Извор: Српска Православна Црква
