Протојереј-ставрофор Милорад Лончар, Мелбурн, Аустралија; Протонамесник др Зоран Пајкановић, Бања Лука, Република Српска.
Поимање људског живота одувијек је предствљало тему интересовања свих слојева друштва и људи свих убјеђења. У основи постоје религијски, философски и научни приступ разумијевања људског живота.[1] Сходно убјеђењу пројављује се и сам однос према животу. Хришћанство препознаје циљ човјека у заједници са Богом у овоземаљском и у вјечном животу. Философски приступ захтијева рационални приступ који одређује нормативе у вредновању живота, а савремена наука унапријед искључује постојање духовног, невидљивог свијета кога не може подвргнути експерименту. Однос према животу условљава и однос према питању еутаназије. Дакле, питање еутаназије дотиче се најсуптилнијег односа према људском животу.
Савремено друштво на различите начине појашњава појам еутаназија настојећи да оправда „право на смрт“ не само особе која страда, него и самих љекара који одлучују о животу дотичне особе. Различити поводи за еутаназију темеље се на тобожњем „саосјећању према болеснику“ или жељи да се истом „олакша страдање“. Свакако, овакав однос у супротности је са хришћанским поимањем свијета и живота.
Прије свега важно је истаћи да се појам еутаназија у савременом лексикону разумије неправилно. Наиме, сам појам се заснива на грчкој сложеници εύ (добар) и θάνατος (смрт). Има се у виду на добру, срећну, славну смрт. Код старих Грка појам еутаназија није изражавао жељу за смрћу да би се прекинула страдања. То се јасно види у Софокловој трагедији када је Антигона одлучила да умре славно. Исто је у Хомеровој Илијади желио и Хектор у борби против Ахиле. Њихова еутаназија је представљала узвишени чин славне смрти вриједне опјевавања, као чин несвакидашње храбрости и достојанства. Дакле, савремено тумачење овог појма одудара од оригиналног смисла.
Поред тога, интересантно је подсјетити да савремени љекарски кодекс који прихвата чин еутаназије у ствари одудара од вјековног љекасрког кодекса који се заснива на Хипокритовој заклетви, у којој се каже: „Нећу пружити лијек који доноси смрт, чак и уколико ме за тако нешто буду молили“. Љекар који би то ипак учинио био би жигосан као немилосрдни џелат.
Мисао православног хришћанина се темељи на ријечи Божијој, преточеној у библијске текстове. Свето писмо нас учи да је Бог творац и саздатељ свега видљивог и невидљивог. Бог је творац живота, сходно ријечима праведног Јова, који каже да је у руци Божијој „дух свакога човјека“.[2] Живот и рађање нису својина човјека, то је узвишени и најдрагоцјенији дар од Бога,[3] дар који обавезује. Отуда, право на живот не полаже нико осим Бога.
Створен по лику и икони Божијој човјек је психосоматско биће, тј. има видљиво тијело и невидљиву вјечну душу. Пролазност овоземаљског живота не представља крај човјековог битисања. Напротив, човјек има своје духовне циљеве да постане „причасник божанске природе“,[4] кроз тежњу према савршенству својственог Оцу небеском,[5] „ради небеске награде“.[6] Пут хришћанина је пут Христов, а то значи пут Голготе, пут страдања. Свети Апостол Павле учи: „Као што су страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утјеха наша“.[7] Христова бесједа на гори, као сажетак цијелог Јеванђеља, на својеобразан начин даје подршку свим страдалницима, обећавајући награду и пуноту живота вјечног у Царству небеском, нпр.: „Блажени који плачу, јер ће се утјешити ... Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити ... Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“.[8] Христос о страдању говори као о пролазној категорији. Сходно овоме свети Оци уче да требамо „умирати свијету да би живјели Богу“.[9] Свети Григорије Палама каже да је једна од тајни крста „да се и ми разапињемо свијету“ (ημείς σταυούμεθα τω κόσμω).[10] Из овога произилази да страдање човјека није оправдан разлог да би се насилно окончао живот. Напротив! Кроз самосвјесно страдање, прихватајући то као допуштење Божије, долази духовно очишћење. Због тога хришћанство нас позива да се не одричемо страдања: „Не одрецимо узети крст свој да бисмо се разапели тијелу“.[11] Практично, тиме се корјенито укидају поводи за еутаназију.
По хришћанском учењу еутаназија не може бити исход који се темељи на личним правима. Живоносно тијело човјека припада само Богу. О томе свједоче ријечи св. апостола Павла: „Не знате ли да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји“.[12] С обзиром на то да нисмо своји, и да је наше тијело храм Духа Светога према њему је неопходно узвишено опхођење.
Наглашавајући значај живота Христос каже: „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“[13] Овим ријечима је подвучен најдубљи смисао односно значај само једне душе, једног бића. Другим ријечима, живот човјечији стављен је на највишу степенцу у људском вредновању свега створенога. Ако, дакле, вјерујемо Христу, онда неминовно морамо повјеровати да је наш живот дар Божиији и да свој однос према томе дару одређујемо у складу са тим сазнањем. Ако је мој живот Божији дар, онда нисам власник тога живота.
О томе да ли имамо „право“ на еутаназију, као и „право“ да нарушимо тијело као храм Духа Светога појашњава се на другом мјесту у Павловим посланицама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“.[14] Имајући у виду овакве библијске поуке јасно је да свако ко узме учешћа у чину еутаназије сноси одговорност за кршење Божије заповјести чиме сноси осуду.
Проблем еутаназије не представља проблем за хришћанина, за човјека који вјерује у васкрсење мртвих и живот вјечни. То је проблем за друштво које човјека не препознаје као дјело руку Божијих, које у човјеку не види ништа више од једне интелигентне животиње. Расуђивање савременог друштва о еутаназији искључује Бога као животодавца. Истовремено, то исто друштво није вољно да призна своје несавршенство и немоћ пред питањем живота и смрти. Живот и рађање предстваљају дар од Бога, односно живот није производ случајности.
Проблем модерног друштва је у чињеници да је оно потисло Бога из своје средине, да не признаје Христа Спаситеља, у земљама које су до недавно имале нека основна јеванђелска усмерења. Ако, пак, Христос више није признат и није део нас, није признато ни Његово Јеванђеље и све оно што ово носи у себи, када су морал и однос према животу у питању. Једном када смо померили Бога из своје средине, отворили смо пут за наша мудровања у складу са рационалним могућностима. Тако, стварамо нови морал јер, на крају, већина гласа да је то тако. Наше тзв демократско одлучивање устоличава човека без Бога на престо, који потом креира друштво у складу са сопсвеним моћима. Све што одлуче они који су на власти постаје морално односно легално. То што човек нема постојање у себи, није узрок свога постојања, и, самим тим, не може бити ни меродаван о одлучивању о своме животу, престаје да буде битно. Пошто организовано друштво нема тај морални ауторитет у одлучивању о нечијем животу или смрти, оно свој легалитет црпи из поставке да нема Бога, а ако се полази из те перспективе, човек је неминовно постављен у центар збивања, те његов систем одлучивања постаје „легитиман“.
У сваком случају, ми верујемо да је свака болест дата човеку као благослов, период у коме може да разуме себе и свој однос према људима и према Богу. Период у коме може и треба да се измири са људима и са Богом. Физичко страдање, ма како тешко било, представља само један трен у односу на вечност. Тога ради, не треба бежати од тог дела нашега живота. Него, ми смо научили да уживамо искључиво у лепим стварима, а тешко прихватамо оно што није тако лепо и пријатно. Тако, ни болест не прихватамо, а најмање не као благослов. Када, пак, неко умре, често се може чути: „Нећу да га видим, јер хоћу да га задржим у успомени какав је био“.
Поред свих савремених достигнућа човјек је немоћан у својим напорима да сам створи живот, према коме се тако олако односи. Својевремено је чувени научник William Harvey констатовао чињеницу: „Omne vivum ex vivo“ (Све живо од живог), тј. живот је могао „произићи“ само од Живота, тј. од Бога. Међутим заслијепљеност савременог човјека онемогућава да у свесавршенству живота који нас окружује препозна славу Бога, као што је то некада пророк Давид препознао и узвикнуо: „Небеса казују славу Божију, и дјела руку његовијех гласи свод небески“.[15] Сходно овој констатацији можемо рећи да један механизам не може настати без посредства људског разума, ниједна слика без свог умјетника, ниједна композиција без свог композитора, исто тако неразумно би било рећи да један лист на грани може бити производ случајности, а камо ли човјек са свим својим физичким и духовним способностима.
На питања која се често постављају o томе да ли je у реду да неко сам себи прекрати живот или да то неко други учини за њега, професор Богословског Факултета у Београду, др Љубивоје Стојановић, каже „да за хришћане овакве дилеме не постоје. Црква се не може сагласити с еутаназијом, и нема потребе да о томе доноси званичне ставове. Сви ставови цркве давно су записани у Јеванђељу. Живот је дар од Бога, и свака одлука против живота је одлука против Бога: нико нема право да из било којих мотива, укључујући оне “милосрдне”, узима другоме живот. Само је Бог тај који одлучује о рађању и о смрти, и сваки је живот у његовим рукама. Зато човек мора да се бори да живи, и мора да издржи болест до краја”.
И, на крају, из перспективе хришћанства питање еутаназије се јавља као аморално питање које пројављује потпуно негирање Бога. Самим тим нарушава се и однос према човјеку, с обзиром на то да је однос према Богу важан исто онолико колико и однос према човјеку. Било који фактор да се наруши долази до моралне дисторзије. Прихватајући човјека као биће назначено за вјечност хришћанство се громогласно оглашава против права на еутаназију.
Извор: Српска Православна Црква
