Пре доста година, када је мала Србија у малу своју кућу и мене примила, открила ми се као обележје јавног живота једна општа усредсређеност духова; оно што смо навикли да страном речју именујемо концентрација.
Гледам око себе и видим: понешто има; понешто би могло да има, понешто нема; али усредсређеност нека стоји свугде као један добар зид. Састојала се та усредсређеност, прво, из јединства земље и отаџбине, без борби класа и без грађанских ратних стања. Затим, састојала се из једног живим снагама храњеног и брањеног правилног и чистог народног језика. У Београду, тада, један пријатељ ме упозори на Мистралову реч: „Језик је кључ цивилизације; језик скида ланце с народа.“ Најзад, најоригиналније усредсређење, јединствено нешто за мали народ и државу, који стоје ,,на периферији културе“, како неки наши суграђани врло „расејано“ тврде, било је усредсређење интелигенције по целој земљи. Она чувена србијанска трезвеност — која је само скромно име за интелигенцију — стоји свугде као добар зид. То ме је задивило. Све поруке од Београда сељаку и селу, све везе господе и сељаштва, оснивале се на усредсређивању трезвених глава. Где год се што утврђивало: војна акција, културна, политичка, ова последња често и несрећна, свеједно, свугде је трептала интелигенција, и реч уговора и договора била је појам, а не ствар. Чудом се чудих у оно време: Погледај, „мајка мука, сиротиња брука“, али тај свет расејан није. Трезвеност тог света, лепа памет његова стоји на мртвој стражи за народне ствари. „Држава“, свакидашња реч у речнику господина и сељака.
Тада научих, иако раније доста света видех, да од интелигенције не треба правити привилегију школованих, учених, начитаних, исписаних. Интелигенција, то је обележје живог, здравог и ведрог човека нашег народа. Свугде се у животу око мене то и потврђивало: јавност је значила цео трезвен народ; а та јавност интересовала се за ствари не пре свега интересима личним и професионалним, него интересима озбиљне интелигенције која све појаве и чињенице ставља пред суд достојанства земље. „Земља“, и она је значила концентрацију, усредсређење свих угледа и одговорности. У оно време, организација још није било у смислу редовних и обавезних друштвених тела. Али је јавног и скривеног усредсређења било више него данас, а расејаности и разбијености мање но данас.
Како је онда изгледао свет? Било је великих и малих народа и држава, и слабих културних интереса великих за мале. Било је лабавих и чврстих политичких равнотежа и споразума. Било је сукоба, при којима је офансива диктирала дефансиви шта има да мисли. Данас, много шта од тога исто је, само много горе исто. Мали народи су више усамљени и ињоровани културно но икада. А сви народи без разлике имају више но икада спољних непријатеља и унутрашња кидања. Нема ко коме да указује на слабост и декадентност: сви смо по нечем слаби и декадентни. Такозвана „савременост“, од које су социологија и друштво начинили божанство, не ваља ни пару. Уосталом, и време и савременици иду, у смрт и у прошлост, и од „савремености“ не видимо шта много остаје. Траљаво изгледамо. Све равнотеже у политици и економији, све правде по државама и друштвима, у томе су што животи нигде не ваљају, што је све пред неком офансивом, и таквом понекад која дефансиви не да ништа мислити.
Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити? Не треба то да се питају наше генерације, које су победе виделе, живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића. Остаће најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и стојати, то је њихова ствар. Наша је брига: мали народ. Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација усредсређење, отсуство расејаности и заборавности. Треба да смо као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да смо једна интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина морала. Стара наша косовска метафизика. Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и пораза. Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што свет чува, то је њена религија и њен морал; а никада не робује језик, који гради књижевност, и којим се људи опомињу да се не би расејали до краја, у тешка времена. Некада, под Турцима, наша браћа бише делимично расејани, и примише ислам и други живот и обичаје; али не научише турски, па су, са језиком, и данас оно што смо сви ми други. Занимљиво ће бити да овде дамо навод из мисли и речи баш немачког песника, диван аманет малим народима и свима расејаностима. — Који је то немачки песник, и из којег времена и прилика? То је духом чудесни Хелдерлин, жив у доба после Наполеонових ратова и дробљења Немачке, кад је Хелдерлин био син и грађанин малог народа и државе. Пише Хелдерлин: „Што живи једним бићем, утаманити се не да; остаје слободно и у најгорем робовском стању; остаје једно ако га и до дна расцепиш и до сржи разлупаш; остаје нерањено, и искинуће се победнички из руку тлачитеља.“
По трећи пут за мало година, десило се мени, малом народу, да представник великог, моћног, културног народа — други и други сваки пут — који је пропутовао нашу земљу, и дошао нам баш с мисијом културног зближавања, и уверио се колико знамо његову културу и књижевност, и колико знамо и друге културе и књижевности, и да све то знамо и учимо зато што и сами градимо културу и књижевност — десило се да једном једитом речју не запита ниједан од тројице: А сада ми сажето и кратко кажите: шта је у вашој књижевности занимљива човечна или уметничка појава; докле је дошао у књижевности онај ваш чувени језик народних песама. Не! Гледа нас, а не види нас. Не пита за душу народа кроз чију земљу и живот путује. Пише дебелу књигу о неком филбустијеру, а не тичу га се стотине хиљада Европљана у малом једном народу. Међутим, тај мали народ, као и велики, иако у другим сразмерама, има и масу, и има и дух.
Мали смо и сами смо. Али то не смета да се боримо против сваког нереда у себи, и да будемо међу онима који стоје и остају зато што су међу најбољима. Објавимо дакле усредсређење најбољега у себи! Поручимо народу свуда широм да му се интелигентна његова трезвеност тражи и зове и цени. Чекања и одлагања нема. Свака генерација носи сав народни задатак, и сву репрезентацију отаџбине. Расејаности не сме бити! Усредсређење нека је ауторитет над нама без обзира шта носи ноћ и дан, јер ће и тај дан и ноћ проћи. Мали смо, али ако се усредсредимо, цели смо. Не завидимо и не уздишимо пред великим народима. Не прегибајмо се нигде. Ниједном народу не припада похвала до краја, па ни покуда. Усредсређујмо се у свему радом највишег ранга. Имајмо живот и дух достојан језика којим говори народ наш, а којим још не говори књига наша.
Извор: Теологија.нет
