Type Here to Get Search Results !

Владика Григорије: Христос од нас тражи да волимо оне који нас не воле, да волимо своје непријатеље!


Светом архијерејском Литургијом и вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа у препуном саборном Храму Светог Саве у Диселдорфу прослављен је празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан. Свету Литургију са свештенством служио је Преосвећени Епископ диселдорфско-немачки Григорије чију архипастирску беседу којом је поучио сабрани верни народ преносимо у целости:


Драга браћо и сестре,

Данас славимо Педесетницу = Педесети дан од Васкрсења Христовога, дан у који је, по обећању Спаситељевом, сишао Дух Свети на апостоле због чега се овај празник назива још и Духовдан или Духови. Овај величанствени празник познат је под још једним називом који се мени лично највише допада, а то је Тројичиндан. Свакако да ниједан од ових назива није погрешан, већ је прикладан и од Цркве прихваћен кроз вијекове.

Покушаћу да вам предочим само неколико чињеница које се тичу данашњег празника, а о којима бих желио да размислите када за то нађете времена. Наиме, на самом почетку замолио бих вас да замислите како су се осјећали апостоли, Пресвета Богородица и друге жене, као и сви који су повјеровали у проповијед Христову тих дана и сати уочи Педесетнице када су ишчекивали да се испуни Његово обећање. Обећање да ће им послати Духа Светога, да их неће оставити сироте, да неће због тога што се Он узнио на небо, они на земљи опет – као прије његовог доласка – живјети без Бога. Свима нама је познато да свако ишчекивање мучи, доводи нас често до растројства, узнемирава нас и колеба нашу вјеру. У часовима ишчекивања све нас више обузимају сумња и питања ли ће оно или онај кога чекамо доћи и хоће ли се догодити оно чему се надамо. Сјетимо се и свих потреса које су апостоли и сви остали који су слиједили Христа преживјели идући за Њим. Колико су само неправде, страха и понижења претрпјели. А онда је, након свега тога, услиједило и питање – а шта ће се догодити ако не дође Дух Свети!? У таквој стрепњи и ишчекивању које би могло свакога довести до лудила увијек је најбоље потражити другове, оне сличне себи, оне који очекују исто. И тако су се апостоли с мајком Божијом сабрали на једно мјесто, да чекају, да се надају ономе у кога и коме вјерују. Али иако им је лакше било јер су заједно и јер су могли једни друге да кријепе, олакшање је у истинском значењу те ријечи наступало тек када су се молили. А они су се молили да би својом снажном вјером коју молитва подразумијева потиснули и побиједили сумњу, страх и невјерицу. И онда је наступио и тај час. Збило се заиста оно што су ишчекивали – Дух Свети у виду огњених језика сишао је на њих! Замислите само колико је било њихово усхићење, колике су биле радост и утјеха! Било је то неизмјерна утјеха и награда за све оно што су до тога тренутка претрпјели! Коначно су могли одагнати страх и стрепњу од себе! И, гле чуда, у тој радости проговорише апостоли на разним језицима. И док су говорили и објављивали народима истину – сви су их разумјели. Јер иако кличући, узвикујући и пјевајући на разним језицима, они су били у стању да разумију једни друге! Питате се – како? Одговор је само један – Духом Светим!

Зашто су, може се неко запитати и то, апостоли осјећали и пројављивали толику радост? Зато што је дошао Дух Свети на њих и међу њих! То значи, како лијепо тумачи свети Максим Исповједник молитву Господњу, да је дошло Царство Божије. Свети Максим каже: „Да дође Царство Твоје, тј. да дође Дух Свети”. Он, дакле, изједначава долазак Царства Божијег с доласком Духа Светога.

Браћо и сестре, тако смо и ми данас, који смо сабрани на овој молитви, дошли да призивамо и молимо Духа Светога да дође на нас и на ове предложене дарове, то јест да дође на сву твар. Овдје смо сабрани сви – свако у својој служби, у свом послу, у својој породичној улози, а када и ако примимо Духа Светога – за шта се молимо и у шта вјерујемо – онда ће наше разлике бити превазиђене и ми ћемо причешћивањем тијелом и крвљу Христовом постати и бити једно и заједно у „пуноћи Духа Светога“. Поставши причасници Христови, хришћани, дакле, постају дио заједнице Духа Светога. То можемо чути и у литургијској молитви која гласи: „Да све нас који се од једнога хљеба и из једне чаше причешћујемо међусобно сјединиш у заједницу једнога Духа Светога”. Евхаристија и ова света литургија као заједница Духа Светога постаје заједница свега што је свето и заједница свих светих. То је тајна Божије љубави, коју нам је Христос оставио као највеће богатство и најважнији залог. Другим ријечима, Христос нам је својим примјером показао да све што чинимо треба да се преобрази у љубав, да и само постане љубав, јер љубав је једино што ће преживјети у бесконачном вијеку или, као што апостол Павле каже – „љубав никад не престаје, а када дође савршено, онда ће престати оно што је дјелимично. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (Кор 13, 8–13).

Предложићу вам, браћо и сестре, на овај свети и просвећујући празник још двије теме за промишљање. Једна од њих тиче питања зашто је Господ дао апостолима да говоре у дан Педесетнице различитим језицима и зашто је дао народима да их разумију. Вјерујем да је то учинио ради тога да би показао да је за нас хришћане важније да говоримо по надахнућу Духа Светога од тога на којем ће језику Царство Божије бити објављено! И, надаље, вјерујем да је тако још једном откривено да Бог чини наше јединство у различитостима!

Друго о чему бих волио да промислите тиче се љубави коју нам доноси Христос Духом Светим. Христос, наиме, од нас тражи да волимо и оне који нас не воле, да волимо оне који нас мрзе, то јест да волимо своје непријатеље. И рекао бих да нам то заповиједа као пут ка измирењу с Богом. Не упућује ли нас, уосталом, на то и молитва Господња коју смо већ помињали? Молитва у којој иштемо хљеб Живота и храну Царства тражи од нас управо да опраштамо дужницима својим.

Браћо и сестре, све малочас поменуто није могуће уколико не задобијемо и не измолимо Духа Светога да дође и да се усели у нас, те да спали трње наших гријехова. А није ли логично да када идемо на евхаристију као тајну љубави и када идемо на догађај силаска Духа Светога да имамо макар добру жељу и вољу да волимо, праштамо и разумијевамо једни друге љубављу којом Бог нас прихвата, знајући притом веома добро свакога од нас – и наш узраст, и име, и наше слабости? Гледајмо стога једни на друге као да смо онакви или да ћемо макар постати онакви какви Он жели да будемо. И упамтите, драги хришћани, да је сваки пут кад служимо литургију – Педесетница, јер је свака литургија управо силазак Светога Духа на нас. И немојте заборавити ни то да етос нас хришћана треба да буде неосуђивање и праштање! Једино ће на нас тако сабране и који се истински молимо доћи Дух Свети и незалазно Царство Божије! Амин!