Многи људи су Старцу долазили да би решили своја духовна питања. Посебно су монаси постављали питања о односу са својим Старцем (духовником) и својом сабраћом.
У данашње време млађа генерација живи у светском окружењу које се непрестано шири и зато су прекинули контакт и суживот са старијом генерацијом. Ово у монашком животу узрокује прекид односа и неслагање. Старији монаси (Старци), који су носиоци традиције, данас се млађим људима који улазе у монаштво чине чудним. Они млади који су проучавали текстове Светих отаца немају потешкоћа јер су схватили питање вере и послушности Старцу. Али појављују се и дилеме и они постављају то питање „зашто“? Зашто Старац инсистира кад није у праву? Зашто жели да га слушамо ако то не зна добро?
У овом зачараном кругу рационализма, блажени је стајао као прави светионик. Свако ко је постављао питања о грешкама или пропустима свог старца, на те стереотипе је одговарао „Дете моје, тај плод мира који тражите добићете ако покушате да друге гледате као свете, као анђеле. Кад код других видите грешке, посебно код свог Старца, знајте да је ваш духовни живот у паду, да сте покорени и то тражи онда много покајања и сопствене жртве. Кад видим и судим својој браћи, знам да не идем добрим путем…Морам да верујем да је сваки брат добар и свет, а да сам ја најгори. У било ком неспоразуму ја треба да принесем покајање и да будем у миру са другима и тако ће самном бити милост Божија. Никада се нећу причестити Светим тајнама ако имам нешто против брата или не разговарам са њим.“
