У нашим црквеним календарима има врло мало мирјана. Имам у виду свете мирјане. Има монаха, има кнежева, има јуродивих, а мирјана нема довољно. По закону узора (а то је врло важан психолошки закон) мирјанин нема на кога да се угледа. У случају да тежи ка светости као да му неко каже: замонаши се или буди јуродив – иначе светост и ти живите у различитим црквеним равнима.
Данас је то једно од најважнијих питања за Цркву.
Наравно, у Цркви је увек било светих мирјана. Само што су уместо у црквене календаре доспевали у лепу књижевност. На пример, „Живе мошти“ Тургењева или „Матрјонино двориште“ Солжењицина. То као да су главе из новог патерика, тачније, из „митерикона“, пошто се у њима ради о светим женама. Неприметни трудбеници, стрпљиви страдалници, сви они на основу чијег живота бисмо се могли приближити активном изучавању Јеванђеља. Управо они недостају.
Рецимо, у историји сликарства дуго времена су кичице уметника били удостојени цареви, војсковође, ратне сцене и мртва природа. После се нешто променило у свести сликара и на платнима су оживели балерине, келнерице, „људи који једу кромпир“ и радници с лучких докова. Наравно, у животу их је било и раније. Али нису били предмет умећа сликарске кичице зато што их је друштвена свест лишавала достојанства јунака слике. Ствар су променили Фламанци, затим импресионисти, па онда сви остали. И тако је мали човек постао занимљив. Он – рибар, или она – млекарка – у њима су људи увидели ону лепоту и дубину лика за које се раније признавало да их имају само инфанте или племените госпођице на јахању. Нешто слично чека и Цркву. Чека промену свести уз коју ћемо увидети истинску светост која није обавезно обучена у схиму или носи гвоздену капу јуродивог.
Исто је донедавно било и са свештенством. У Русији је било на стотине хиљада свештеника, али наш смирени народ од њих није очекивао светост. Очекивао је требе и Тајне, али не личну светост. Док као сјајна свећа на црквеном свећњаку није заблистао Јован из Кронштата. То је било чудно. Како? Живи у свету! Ожењен је. Није схимник, није столпник, а притом је огњено свет и чини чуда. Од тада су људи добили могућност да не траже светост само у манастиру, већ и у световној парохији. Мора се рећи да је живот свештеника био отежан. У знатној мери су се повећали захтеви према њима. Ако је један могао, то значи да није да само он може. Онда су се појавили праведни Алексије Московски, канонизација Алексија Бортусрманског... Светост и јерејство су почели да се римују без натезања. А Пушкинов „поп – будаласта глава“ је остао оно што је и био – карикатура. Дакле, нешто слично треба да се деси и кад је обичан мирјанин у питању.
Овде нема места за формализацију и ствар не треба да поприми облик црквеног закона. Треба да дође до помака у свести. Иако имамо права да одредимо извесне критеријуме ове појаве која постоји, али која није препозната – светости у свету. Одмах ћу се оградити, не ради се о мученицима. С њима је све јасно. Без обзира на то да ли је човек мирјанин или има чин, крв коју је пролио за Христа укида сва питања. Ради се о људима који живе у свету и у мирно време, али живе по Јеванђељу, на које Црква има права да укаже говорећи: ево, вољени, пред вама је још један пример за то како се угађа Живом Богу; можете се угледати на њега и молити га да се молитвено заступа за вас.
Дакле, ако је реч о критеријумима, то је, наравно, верност Христу и Његовој Цркви. Доказана верност која не изазива сумњу. Ни у ком случају се не ради о „безверној праведности“, општељудским вредностима или Толстојевим лутањима у трагању за коначном истином. Волео је литургију, није изостајао са недељних служби, учествовао је у животу парохије и тако даље. Имајући у виду разноврсност људских типова биће разноврсна и ова рубрика „црквености“. Али сложићете се, није баш толико тешко разликовати апстрактног човекољупца или хуманисту који се не моли Богу од човека који је одан Цркви без патетике и који се према њој односи као према Мајци.
Затим, главна делатност. Има професија у којима људи не „раде“, него служе. Лекари, правници и педагози су људи који се баве светом делатношћу. Једни ублажавају боли у људском животу, други се боре за праведност, трећи помажу људској личности да се формира и развије. То нису једноставна занимања. То је право место за Јеванђеље Исуса Христа. Уосталом, нашло би се места и за златара, и за баштована, и за посластичара. Питање је колико је човек квалитетно, с каквим самопожртвовањем је пролазио своје земаљско поприште. Ово није нимало случајно питање. Јер једном је неко рекао да је у Русији лакше наћи свеца него праведника. И праведност су у овом случају хоризонталне везе с људима, а светост су вертикални односи с Богом. Људи управо од неистине у људским односима, од све ове „хоризонталне прљавштине“ беже ка „вертикалној светости“, одлазе из света или сањају о таквом одласку. И заиста нам недостају такви односи међу људима (између пацијента и лекара, продавца и купца, послодавца и радника) који се не би градили на користољубивости, на осећању надмоћи, на лукавству и превари, већ на истини Божијој. У коначном, свака професија може бити пут ка Богу и служење уколико је срце човека-делатника у сагласности са заповестима. То је једна од главних ствари које нам недостају у животу. Овде се ради и о нашој историји, о прошлости и будућности.
Још једна важна ствар је породичан живот. Добрих породица има тако мало да они који су успели да изграде и да не униште хришћанску породицу већ „вуку“ на непризнатог свеца. И породични живот може бити буквалан, лични. То је кад се видиш и ти, и твоја деца, и унуци, и уопште све што је с тобом повезано у овом смислу. Али може бити и девственост у свету. Можда неко жели брак, али не може да га оствари због овог или оног разлога. Може бити одгајање усвојене деце. Много тога може бити. Сам црквени живот јесте живот породице, где постоје „мајке“ и „очеви“, парохијска породица, „браћа“ и „сестре“ и духовни оци. И Црквени живот се може схватити управо као породичан живот, кад се човек не остварује као „усамљени горди праведник“, већ кроз породицу-заједницу, кроз повезаност с другима.
Дакле, неће се радити само и толико о породицама с много деце (премда ће бити реч и о њима) и о препороду извесних патријараха, окружених неколиким генерацијама потомства. Радиће се о животу у којем се принцип саборности остварио кроз љубав. Саборност без љубави је бирократија и механичка организација. А саборност кроз љубав је управо породичан живот.
Сва три поменута појма проистичу један из другог и премда се не сливају до краја, представљају извесно јединство. Рад у колективу, живот у парохији и сопствена породица с њеним свакодневним трудом и компликацијама представљају тачке за практичну примену јеванђељског искуства, а истовремено и стицање овог искуства. У разговору о овом искуству обично говоримо о смирењу и трпљењу. Као да истичемо да је свет непоправљиво зао и да је једини начин да хришћанин живи у њему – стално трпљење и смерно прихватање онога што човек не може да промени. Управо тако и јесте. Овде нема шта да се укида. Али има шта да се дода.
Да свет не би био тако неиздрживо тежак за живот, а повремено и одвратан, треба да уведемо у њега Христа. Он је Сам добровољно увео Себе у свет родивши се од Дјеве. Али нама предстоји да Га у искуству вере видимо тамо где нисмо навикли да Га видимо. Не само у свету црквених Тајни, већ и у такозваној „Тајни брата“, односно у заједничком животу, где по речима Антонија Великог „од ближњег долази живот и од ближњег долази смрт“. Где треба да научимо да видимо Христа у људима с којима заједно живимо и да радимо по Његовој вољи. Управо то је она жељена „световна светост“ која, наравно, постоји. Али која „није канонизована“. Односно, није осмишљена, није увек ни препозната. У њеном скромном звучању није наведен камертон за усклађивање многих гласова. Сваки светац (тако нам се чини) као да пева соло партију упркос какофонији која га окружује. И мали човек се навикава на мисао да треба да ћути. Јер с његовим скромним вокалним могућностима и слухом далеким од идеалног сам себи изгледа недостојним да пева. И то је грешка због смирења, уколико грешке могу бити због смирења. Јер погледајте наше црквене хорове. У њима не певају Павароти или Пласидо Доминго. Истини за вољу, они ту нису ни потребни. У њима поју најобичнији људи без оперских талената. А како понекад лепо певају кад Сам Дух Божији не одбија да поје заједно с њима! Ако хоћете, то је скромна слика „обичне светости“ коју за време Литургије показују обични људи. И ова слика се може проширити.
Мали човек у породици. Мали човек на обичном послу. Мали човек у обичној парохији. И „мали“ Христос је свуда с овим малим човеком. То је, ако хоћете, циљ живота сваког човека, који је кроз Крштење и Миропомазање постао заједничар Православне Цркве.
Кажем „мали“ за Христа, јер се Он добровољно умањио (тако кажу црквени текстови), сишао је с Неба до Крста и погребења, сродио се с човечанством. Његова Царска величина ће се у потпуности открити у будућем веку. Тада ће морати да Му се поклоне чак и они који Га данас занемарују или Га отворено не воле. А сад је Његовом смирењу и једноставности угодно да пребива с обичним и смиреним људима. Тајна заједничарења с Њим је тајна светости на коју је позван свако од нас.
Да, узгред речено. Да ли ће овај свети мирјанин морати да чини чуда? Не обавезно. Највећи од свих рођених међу женама, Претеча, није учинио ниједно чудо што никако не укида његову светост. А да ли ће овај свети мирјанин проповедати? Зашто да не? Хоће, ако Бог благослови. Само ни то није обавезно. Црква нема ниједну сачувану проповед светог Николаја Чудотворца, али он и без проповеди у свету делује Христовом силом. У принципу, тешко да је сад потребан разговор о појединостима. Потребно је да се сама идеја светости, сама њена могућност и реалност сједине у нашој свести с ликом обичног мирјанина који нема чин и који не заузима запажено место у хијерархији.
Јер, у историји наше Цркве је било различитих епоха. Било је време кад се светост испољавала кроз кнежевско служење. Ова епоха је прошла заједно с кнежевима. Било је периода монашког процвата, било је периода кад се монаштво гасило. Постојала је јуродивост која се супротстављала масовној обредној вери. Било је великих учитеља који су носили епископски чин и време њиховог служења се подудара са временом великог ширења књишких знања. Не тако давно била је епоха мучеништва и исповедништва. Много тога је већ било. Али још није било епохе светих мирјана. Покушај попа Силвестера за време Ивана Грозног да кроз „Домострој“ прикаже пример уређења праведног свакодневног живота за све крштене људе се није у потпуности оправдао. Тако да епохе светих мирјана још није било. Идеја је постојала, идеја је увек лебдела у ваздуху, али саме епохе није било. Можда је неће ни бити. Али ми се чини да вреди говорити о томе.
Извор: Православие.ру
