Навршило се 35 година архијерејске службе Епископа будимског и администратора темишварског Г. Лукијана који је 1. јула 1984. године у Саборној цркви у Београду хиротонисан за епископа моравичког.
Епископ Лукијан рођен је у Молу, у Бачкој, на Преображење 19. августа 1950. године у породици благочестивих хришћана Милана и Загорке Пантелић. На крштењу је добио име Војислав. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Сенти. Уписао је студије права у Београду и Православни богословски факултет на којем је дипломирао 1980. године. Замонашен је руком Епископа шумадијског др Саве Вуковића у Манастиру Дивостин 1979. године. На постдипломским студијама боравио је у Регенсбургу у Немачкој, а потом и у Енглеској, у Ексетеру. За време студија у Немачкој, теологију и догматику учио је од тадашњег чувеног професора Рацингера, потоњег папе Бенедикта XVI.
Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању, у мају 1984. године изабрао протосинђела Лукијана (Пантелић) духовника манастира Дивостин за викарног епископа моравичког. Наречење је 30. јуна 1984. године у Саборној цркви у Београду обавио Патријарх српски Герман са епископима: браничевским Хризостомом (Војиновићем), шумадијским Савом (Вуковићем), нишким Иринејем (Гавриловићем), зворничко-тузланским Василијем (Качавендом) и викарним епископом марчанским Данилом (Крстићем). У недељу 1. јула 1984. године, на светој архијерејској Литургију у Саборној цркви у Београду, Његова Светост Патријарх српски Герман, епископ шумадијски Сава и епископ нишки Иринеј, извршили су чин епископске хиротоније изабраног и нареченог епископа Лукијана, уз саслужење 10 свештеника и 8 ђакона. Хиротонији су присуствовали епископ браничевски Хризостом, епископ рашко-призренски Павле, епископ жички Стефан, епископ зворничко-тузлански Василије и викарни епископ марчански Данило. По завршетску свете Литургије, Патријарх Герман поздравио је новог епископа и пожелео му успешну и благословену архипастирску службу и предао му је жезал, символ епископске власти. Примивши жезал, епископ Лукијан је одржао своју прву архипастирску проповед у препуној Саборној цркви. На Литургији је певало Прво београдско певачко друштво и мешовити хор из Кордице (Грчка).
Викарни епископ моравички г. Лукијан провео је годину дана у Београду, помажући Патријарху Герману у вршењу бројних обавеза.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ на свом редовном заседању 1985. године изабрао је тадашњег викарног Епископа моравичког Лукијана за епископа упражњене Епархије славонске са седиштем у Пакрацу. Дошавши у Епархију славонску, Епископа Лукијана је чекао велики посао зацељивања старих рана и обнављања храмова који су порушени у Другом светском рату.
Трудио се да у Епархију славонску, како међу свештенство и монаштво, тако и међу верни народ уведе нарочити ред и поредак успостављањем редовних богослужења у свим парохијама и организовањем активног црквеног живота. Ову делатност прекинуо је рат који је букнуо у бившој Југославији, односно у Републици Хрватској. Венац мучеништва поднео је заједно са својим народом и Епископ Лукијан. Владичански Двор у Пакрацу је под дејством хрватских снага потпуно девастиран а инвентар, библиотека и ризница су биле изгубљене или уништене.
Услед ратних дејстава, Епископ Лукијан се преместио у место Окучане, које се тада налазило на слободној територији коју су држале српске снаге. Не желећи да напусти свој народ и даље је активно обављао архипастирску службу обилазећи ратишта и служећи у храмовима широм епархије до којих се могло стићи. Тако је доживео и хапшење од стране хрватских војних снага. У заточенштву је провео два месеца, изложен страшном мучењу и изгладњивању. На интервенцију Патријарха руског Алексеја II, којег је Владика Лукијан још као студент упознао, док је Патријарх Алексеј био Митрополит таљински и естонски, Епископ Лукијан је ослобођен из заточеништва. И даље је наставио да у тешким ратним временима обилази ратишта, војнике и народ на територији којом је могло да се креће. Учествовао је и на разним састанцима и преговорима зараћених страна са Међународном заједницом. Коначни пад Славоније одиграо се 1. и 2. маја током операције познате под именом ''Бљесак''. Тада је међу последњима Славонију напустио и њен епископ, Лукијан.
Оно што се дешавало тих дана најбоље је описано у извештају којег је Епископ славонски Лукијан поднео Светом Архијерејском Сабору СПЦ - ''Око 17 часова видело се да од помоћи нема ништа те је почела евакуација жена и деце према Босни јер је линија одбране почела попуштати. Ја сам трчао до радија, да охрабрим бранитеље и спречим панику, до команде да видим хоће ли доћи помоћ, у Дом здравља, где је стизало много рањеника, у подруме-склоништа да умирим мајке и децу. За то време моји свештеници спасавали су цивилно становништво а пре свега жене и децу из својих парохија....''
''Док је западна Славонија нестајала у крви своје деце, Београд се забављао првомајским програмом и спортским утакмицама. -Све иде по плану- како рече председник Србије поводом масакра и погрома у Западној Славонији, где живи завиде мртвима а завидим им и ја.''
Након пада западне Славоније, 1995 године, Епископ Лукијан одлази у Америку, где је био помоћни епископ митрополиту Иринеју Ковачевићу, а на Православном богословском факултету у Либертивилу предавао је општу историју хришћанске цркве једну академску године.
Свети Архијерејски Сабор именовао је Епископа славонског Лукијана за администратора Епархије темишварске у Румунији, а којом је до тада администрирао Епископ шумадијски др Сава Вуковић. Доласком у темишварску епархију епископ Лукијан започео је тамо где је стао епископ Сава, на обнављању црквеног живота у српским парохијама у Румунији и успостављању монашког општежића у манастирима који су углавном били пусти. Након упокојења епископа будимског Данила, Свети Архијерејски Сабор је 2002. године изабрао Епископа Лукијана за Епископа упражњене Епархије будимске.
Изузетан допринос Епископа Лукијана је на пољу реституције црквене имовине, како у Румунији тако и у Мађарској. Осим рада на очувању културно-уметничког блага Епархија будимске и темишварске и устројавања црквеног живота, епископ Лукијан посветио се преводилачкој делатности. Преводилачка активност епископа Лукијана била је усмерена на богослужбене књиге које су на језику којим народ више не говори, а на просторима Мађарске и Румуније изузетно је важно сачувати српски језик. Народ на овим просторима Српски језик говори углавном само у својим домова, или у местима где постоје српске школе и у цркви.
Према томе Епископ Лукијан водио се тиме да богослужење из ових а и других разлога, мора бити свима разумљиво. На српски језик превео је 12 минеја, Октоих, Посни и Цветни Триод. Године 2017. постао је члан Удружења књижевника Србије, на позив истог удружења.
Говори руски, немачки, енглески, мађарски, румунски и грчки језик.
Извор: Радио Слово љубве
