Причао ми је један стари капетан брода: „Тада смо имали бродове са једрима. Нисмо се бојали отвореног мора, зато што су једра држала брод и он се поигравао са таласима. Многе тешкоће смо сретали када смо прилазили копну. А када смо одводили будуће монахе на Свету Гору, знали смо да их нећемо поново узимати. Губили смо их, нису поново излазили ван, као што се умрли не враћају назад када их односе на гробље.“
Он је Свету Гору окарактерисао као гробље, као гроб, у који када неко уђе, не излази ван. И имао је право. Можемо да кажемо да је Света Гора једно гробље мртвог семења, из кога је исклијао један другачији живот и цветање.
Света Гора је нешто што те најдубље потреса и привлачи. Нешто што има везе са смрћу и животом. Кандидат за монаха долази на Свету Гору. Остаје у слободи. Жели да види шта се са провођењем времена на овом месту у њему догађа. Реакције су различите, сходно личностима и трагањима њиховим.
Ако имаш призив за тај живот, ту логику, место и климу, остајеш. Долази до твог пострига. Биваш приведен од свог Старца Светом Жртвенику, коме припадаш, коме посвећујеш живот свој. А Свети Жртвеник, света Трпеза, јесте пресвети гроб Христов, одакле излази Женик, као из светле брачне одаје. И волиш један Гроб. И припадаш Гробу, јер волиш живот.
Прва жеља старих светогораца једном новом, младом монаху је: „Добро трпљење“ (καλή υπομονή). То трпљење, то да свесно останеш под (=потчињен), јесте благослов који у себи крије велику динамику, јер те привлачи путу свесног умирања, погребења у „земљу добру“, где се ослобађа, активира динамизам скривен и сабијен у теби. И клија семенка твога бића која даје „плод стоструки“[1].
Да би се то десило семенка твог бића треба да је жива, да има елеменат који може да издржи у процесу живоносног умирања и треба да дође твој час, да семенка сазри, да човек постане свестан да је то једини пут његов. Да другачије не може бити.
И пролази време, да би дошао час. А коначни час је толико страшан, да бисмо сваку жртву учинили да га заобиђемо, да га избегнемо. Другачије, међутим, не може бити, него да испијемо горку чашу смрти.
Проучавање смрти је проучавање живота. Оно што видимо пред собом да се неизбежно приближава јесте смрт. Оно што постоји у нама јесте жеђ за вечним животом.
Будући да си заволео овај пут монашког живота и подвига, идеш даље, почињеш да се погребаваш, да живиш умирање и да се храниш животом неуништивим и радошћу која не пролази.
Када се крштаваш „у смрт“[2] Исусову, облачиш се у Христа[3] и добијаш име. Када постајеш монах, примаш друго крштење и добијаш ново име.
Поредак пострижења говори ти сву истину о животу подвига који те очекује. Говори ти о неизрецивој радости и весељу које ћеш достићи пошто прођеш кроз бескрајне муке и неочекивана искушења. Описује ти сасвим јасно „све што је тужно и тешко у радостотворном животу по Богу“. На крају све доводи до једне провере где је све под претњом, у кризи која често превазилази логику и издржљивост твоју.
У том часу крајње недоумице и напуштености, ако свесно свим бићем својим кажеш: „Нека буде воља Твоја Боже мој, ма колико ме то стајало“, тада се сав мењаш. Облачиш се у Христа. Место мења име. Постајеш други (= ин, инок).
„Они пак који потрпе Бога обновиће снагу, залепршаће крилима као орли, ходе и не умарају се“[4]. Тада доживљаваш последице оне жеље „добро трпљење“.
Осећаш да си цели живот проживео да би дошао до тог тренутка. И до тог места. Тај тренутак је муња и вечност.
Тада немаш никаквих недоумица. Не присећаш се ничега, нити шта очекујеш. Божанска посета је наједном избрисала поделу на прошлост и будућност, чинећи све једним сада преплављења и преиспуњености.
Непокретан си. Стојиш запрепаштен, пун изненађења, отворених чула, тако да сав постајеш једно чуло.
Све вреднујеш другачије. Налазиш богатство, славу и рај тамо где други виде пропаст коју би требало избећи.
Христос на Крсту и као умрли положен у Плаштаницу (у Надгробном Плачу) бива препознат као „Цар славе“.
Од тада задовољан си када си презрен. Радујеш се понижаван. Биваш помогнут када те отписују.
На плочама срца твога исписује се један нови закон, као што је написан на каменим плочама на гори Синају. Нови закон љубави који си лично примио, запечатио те је као „печат дара Духа Светога“[5]. На себи носиш монашку схиму – крст са исповедањем победе: ИС (=Исус), ХС (=Христос), НИКА (=победа). Ф (Φώς=светлост), Х (Χριστού=Христова), Ф(Φαίνει=просвећује), П (Πάσι=све и свја), Т (Τόπος=место), К (Κρανίου=лобање), П (Παράδεισος=рај), Г (Γέγονε=постаде).
Од тада другачије ходиш. Носиш то искуство као проливање крви. Носиш умирање које те је донело у живот. Не излазиш ван гроба. Храниш се њиме као што се биљка храни кореном из земље. Из искуства твог произлази реч твоја, уобличава се простор твој. Све је пројава тог васкрсења из мртвих, све је одевено у чедност умилења и изворни динамизам вечног живота.
Свети Козма Етолски, истински Светогорац, јасно говори да темељ на коме стоји, није, како многи мисле, столица или трон, већ гроб његов, из кога говори његово мртво ја[6].
* * *
Када Авраам вади нож да би жртвовао свог сина Исака, дакле да би убио живот свој и наду, јер то Бог тражи, у том часу јавља се анђео са неба који га зауставља.
Жртва Авраамова је већ завршена. Живот његов се променио. Име места се променило. Постало је „Господ ће се постарати“. Да би касније казали: „на гори где ће се Господ постарати“[7]. Аврам постаје отац вере, отац мноштва верујућих.
Ко живи близу тог човека и тог места, где се Господ постарао, има другачије васпитање. Налаже му се другачије понашање.
Не можеш да будеш дрзак на том месту. Не можеш да импровизујеш, да чиниш шта ти на ум падне.
Предајеш се логосу и посебном блистању места жртве и образовања, које је постало и трајно постоји тим духовним искуством и догађајем који се десио.
Крсном жртвом Господа „свако место дом молитве постаде“[8], по светом Јовану Златоустом.
Светогорски манастири су ставропигијални. Крст је ушао у темеље Манастира. Крст је ушао у срце ктитора. Они су се сами из љубави распели да би се суочили са хиљадама непријатељских искушења.
Колико су поднели свети ктитори да би саградили манастире, да би организовали братства, то њихова житија описују. Али, неописиве муке и неисказиве небеске радости које су окусиле душе њихове, само су њима знане. То су оне ствари „неизрециве…о којима човеку није допуштено да говори“[9].
Да су, међутим, они истинити, аутентични, свети, види се и из тога како су уобличили и уобличавају читав простор Атоса и читаво време; види се да су учинили Гору светом и богопохођеном.
Простор и време су натопљени скрушеним страхопоштовањем. Преподобност светости, саживот са упокојенима, топлота присуства, лепота која превазилази смрт, то су неке особености Свете Горе. Велике, истинске и увек живе ствари саме долазе. Дешавају се без труда. Дарују се с више онима који су без граница, безусловно, себе Богу принели. Тако, можемо да кажемо да су њихова дела рођена благодаћу Божијом, а не створена вољом људском. Тако, можемо да говоримо о зградама богосазданим и иконама нерукотвореним.
У том светом простору монах је научио да не губи време чинећи своју вољу, већ да се ничим не бави – по речима „отпочините и познајте“[10] – да би се налазио у сталној готовости и будности; да слуша и гледа шта Бог хоће и да то одмах учини.
Присиљава се безприсилно. Све слободно Њему оставља. Дише молитвом свесно, а потом и не осећајући.
Тако, његово време постаје Божанска Литургија. Види целу природу осветљену и преображену изнутра, као што се она на светим иконама приказује и као што ће бити – и већ је почела да бива – у новој твари; тада када „нова небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо“[11].
Сва природа и боје природе божански се измењују, одевене у блистање литургијског умилења.
Грађевине постају лагане, дишу и причају. Камење у тишини кличе[12].
Да би чуо глас грађевина, глас оваплоћеног Логоса, треба да будеш скрушен и мртав за своју вољу.
„Долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијег, и чувши га оживеће“[13].
Ако чујеш глас оваплоћене Истине, истине која се оваплоћује у начину на који се простор и време на Светој Гори организују, узимаш живот. Етос грађевина, ритам мелоса, дискретност програма, објављује једну истину која се не учи на спољашњи начин, зато што је она причешће живота, које се са генерације на генерацију преноси као тајна настављања и кружења крви у једном телу јер „једно смо тело многи“ [14], живи и упокојени.
Ако не живиш у љубави која је вечност; ако паднеш у замку да сматраш битним оно што је небитно, да тежиш положајима, слави и богатству, које пролази и гаси се, у том случају, већ од сада предокушаш несретни крај коме те време неумољиво одводи.
Насупрот, у клими божанске љубави време не укида живот, већ уништава трулежност и открива светлост нетрулежности. Колико време пролази, човек који је научио да живи дајући себе, умирује се, стишава се, оснажује, подмлађује се. Дан се не завршава, не смркава се, већ свиће. Верује, живи и осећа да ће са смрћу потпуније сванути невечерња светлост. И када буде чулно изгубио светлост света, када буду престали да се крећу удови на земљи, тада ће га, као мртво и безосећајно тело, други узети и положити га у скуте земље. Тада ће и спољашње од свих бити виђено и са његове стране доживљено потпуно предавање себе божанској вољи, да би дејствовала онако како она хоће. И будући да је за време живота свог познао божанско милосрђе, и да је осетио и доживео и у свом смртном телу божанску радост, као дар кога није био достојан, сигуран је (и та сигурност је тело бића његовог), да ће и тада – још више и упечатљивије – нестворена светлост и божанска љубав да просвећује и саздаје њега самог (достојног осуде због дела својих, но ипак објекат љубави Божије милосрђем Његовим).
Таквих непознатих и анонимних људи који су тако живели, тако били сахрањени на Светој Гори, има много. Из гробова њихових, из места где су живели, из брда која су гледали, из стаза којима су ходили, из храмова где су ишли на Свету Литургију, из келија где су се подвизавали и примали божанске посете… из свега тога израња необјашњив миомирис и топлина присуства, која побеђује усамљеност.
Када примиш благодат, када све што је у теби говори „слава Богу“, тада ову радост и веселост доживљаваш као радост и веселост која блиста свима. Тада си способан да и благослов и бол и духовне дарове свих других – независно где су и када живели или живе – примаш и да доживљаваш као своје богатство, које ти се даје на дар.
Живиш са онима које ниси видео и нећеш видети; са онима који су живели пре толико векова. И ближи су ти они који су даљи, али истинити, који су нашли утеху у болу и у несрећи, јер нису душу повредили.
Колико су ти људи близу или далеко не зависи од географске и временске удаљености која те одваја од њих, већ од тога колико духовног здравља имаш, колико постојиш у простору љубави и осећајности за ствари истините које остају, које сви очекују.
* * *
Васцела творевина, простор и време, имају вредност зато што су пројава љубави Божије.
Љубав чини простор Рајем, а у време она доноси оно што је безвремено и вечно.
Близу смиреног, човека љубави срце ти се отвара. Налазиш пространост. Постајеш као мало дете. Крећеш се са лакоћом. Не желиш да га напустиш. Време у његовој близини протиче свето и плодно.
У супротном, близу себељубца, који завиди и злопамти, не можеш да боравиш. Не налазиш простора. Срце ти се стеже. Потиштен си. И повлачиш се.
Ако не љубиш, сужава се простор твој и понедостаје ти времена.
Ако радиш себељубиво само за себе, као безумни богаташ из Еванђеља, заборављајући другога, твоје време се одмах завршава. Твој дан постаје ноћ. И чујеш глас: „…ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а ово што си припремио чије ће бити“[15]?
Међутим, онај који љуби, ради и живи за другога, када дође последњи час, и постави му се исто питање: „То што си припремио коме остаје“?, одговор је спреман: „Све припада истинитом и скупоценом моме „ја“, које су сви други“.
Када својим понашањем даш простор другоме, себи дајеш простор. Када одбацујеш, осећаш антипатију или мрзиш другога, мрзиш себе самог. Ако то сада не разумеш, доћи ће време када ћеш разумети.
Ти свети и истинити (подвижници), имајући богатство благости и доброте, из љубави сабирају и пуштају све да слободно напредују „у свако време и на сваком месту“[16], по вољи Господњој.
Тако, Црква је свугде и увек Сместилиште Несместивог, где човек може да живи; она је сабирање и посланство, долазак и одлазак.
Кроз евхаристијско сабрање Црква нам помаже да доживимо да смо „једно тело и један дух многи“[17]. Кроз апостолство Апостола она доноси Еванђеље радости и Васкрсења „васцелој творевини“[18].
Када ходиш од Бога послан – а не од своје помисли – задобијаш исихију пустиње. И када се стишаваш у свепустињском благовољењу Божијем, ходиш свугде помажући и бивајући помаган. Они који ходе остају непокретни на једном месту које је воља Божија. Који у Богу почивају свугде налазе божанску благодат. Нека свако од нас са усрдношћу подигне крст који му је некада негде дат да га подигне, и кроз крст ће доћи неисцрпна радост у читаво биће наше, а преко њега и у читав свет вавек.
* Предавање одржано на симпосиону са темом „Света Гора – више од хиљаду година духовног сијања“, у оквиру манифестација „Солун – културна престоница Европе“, 27. Новембра 1997 год.
