„Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа“ (Ос 1, 2). У овим стиховима пројављује се суштински моменат за адекватно разумијевање и књиге али и личности Осије, а то је да ниједан старозавјетни пророк није снажније илустровао пророчку поруку својим личним животним искуством, као што је то био случај са Осијом.
Пророк Осија (Јахве je помоћ, спасење) је живио у VIII вијеку и био је млађи савременик пророка Амоса. Податке о њему, који су веома оскудни, црпимо из књиге која носи његово име. Оно што из књиге сазнајемо јесте да је пророк Осија био син Веирије и да је рођен у Сјеверном царству, гдје је своју пророчку дjелатност вршио пред крај владавине цара Јеровоама II (783-743) и у немирним годинама које су претходиле паду Самарије. Оквирно можемо рећи да је дјеловао од 750. до 725. године прије Христа, зато што у његовој књизи немамо податке да је доживио пад Самарије 722. године. За разлику од Амоса који је био логичан и непристрасан, пророк Осија је био и сувише везан за своју отаџбину да би могао замислити како Бог није гајио нарочиту љубав за ово подручје и његов народ. Он је волио ову земљу, волио је њен народ и био је сигуран да их и Бог воли.
Осијин пророчки пут отпочиње његовим браком са женом по имену Гомера. Претпоставља се да је Гомера била проститутка у једном од хананских храмова, коју је Осија покушао да придобије за сопствено разумијевање Божијих односа са народом, мада је сасвим могуће и да му је била жена, па је њено невјерство, које читамо на самом почетку књиге, било потпуно неочекивано. У сваком случају, Осија и Гомера су имали троје дјеце. Свакоме је било надјенуто име које је симболично изражавало судбину израиљског народа. Првоме је било дато име Језраел, као изјава да ће Бог осветити покољ који Јуј бјеше починио. Другом је надјенуто име Лорухама (Невољена), да каже како је Израиљ прокоцкао и Божију љубав и опроштај, а треће дијете названо је Лоамија (Нисте мој народ) што је уједно коначна потврда степена одступништва Израиља. Гомера је потом напустила Осију и отишла да живи са другим човјеком (Ос 1, 2-2, 5), па га у наредној епизоди из његовог живота видимо како одлази на тржницу и угледа проститутку која је допала некаквог ропства из ког се може откупити малом свотом новца. Дирнут њеном молбом, пророк је откупљује и узима да живи с њим (Ос 3, 1-5). Неки истраживачи вјерују да је ово била друга жена, а не Гомера, мада, ако се појединости ове приче упореде са Осијином потоњом поруком о Божијем односу са Израиљом, више смисла има претпоставити да је ова проститутка у ствари била Гомера, коју је вјероватно напустио човјек са којим је до тада живјела. У сваком случају је ова лична трагедија дала тон Осијиној поруци народу. Као што је његова љубав према Гомери била одбачена и презрена, тако је и љубав Божија према Израиљу била одбачена и презрена. Па ипак, пророк Осија наглашава да та љубав никад није престала бити љубављу која спасава.
Поставља се питање на који начин је доживљавана израиљска заједница, ако се узме у обзир да је пророк Осија могао да је представи као блудницу? Односно, како је уопште могуће успоставити аналогију односа оца и сина, или брачника, између Јахвеа и Израиља? Заједница је могућа само између две различите личности које љубав обједињује. Једна је Јахве, а која је друга? Одговор на ово питање лежи у схватању Израиља као корпоративне, саборне личности. Наиме, у догађају Изласка, Јахве се јавља цjелокупној заједници, а не само народним представницима. То је први сусрет Јахвеа и тзв. „саборне личности Израиља“.
Невјерност према Богу Јахвеу и некритичко приклањање Ваалу, пророк Осија означава као блудничење у најгорем смислу ријечи. Тим су путем кренули управо они који су најодговорнији у народу: цареви и кнезови, а са њима чак и свештеници међу којима је завладао „дух блуда“ (Ос 5, 4).
Не само да ће народ и свештеници бити кажњени због блудничења, него ће и цареви и кнезови потпасти под исту казну, јер је и њих захватио исти дух. Осија види како се они заправо хране „гријесима мога народа и лакоме се на безакоње“ (Ос 4, 8). Њихов блуд се огледа у томе што они траже помоћ и ослонац код туђинаца, а не ослањају се на Јахвеа. Осија тврди: „Они позивају Египат, иду у Асирију“ (Ос 7, 11). Па ипак, Јахве је господар и Египта и Асирије. Будући да су у злу огрезли: „У зору ће заувијек нестати цара Израиљева“ (Ос 10, 15). Ту је врхунац онога што Осија предвиђа у скоријој будућности.
У уској вези са духом свеопштег блудничења, као најгоре издаје јесу засигурно и међусобне завјере и сукоби (Ос 6, 6-7), којима његови сународници кују сплетке и устају једни на друге, па стога Осија и износи Јахвеову тужбу: „Цареве су постављали без мене, кнезове бирали без знања мога“ (Ос 8, 4)… „Сви су они орали безбожност, жели безакоње, јели плод преваре“ (Ос 10, 13)… „Своје поуздање нису ставили у Јахвеа, него у кола своја и мноштво ратника својих“ (Ос 10, 13)… „Посијали су вјетар и пожеће олују“ (Ос 8, 7). Међутим, доћи ће дан неизбјежног отријежњења, кад ће бити уништена лажна сигурност коју је народ изградио на непоузданим темељима. Биће то заиста страшан дан: „Када ће се говорити брдима: Покријте нас!, и бријеговима: Падните на нас!“ (Ос 10, 8).
Осијини судови нису нипошто самовољни, већ се превасходно изричу у свјетлости Савеза са Синаја. Због тога његова порука поред етичког карактера, носи прије свега историјско-теолошко обиљежје. У тим и таквим оквирима, пророк истиче двије константе: Јахвеову трајну вјерност према народу и Израиљову трајну невјерност према Јахвеу.
Осија показује како је Јахве био Израиљев Бог још „у земљи египатској“ (Ос 12, 10, 13, 4); водио их је преко слуге свога Мојсија (Ос 12, 4). Јахве је љубио Израиљ још док је био дијете (Ос 11, 1). Он је учио „Јефрема да ходи“ (Ос 11, 3) држећи га за руку као што то раде отац или мајка; Јахве се брижно надвио над њим, дајући му да једе (Ос 11, 4). Свим овим дивним сликама завршава се заправо онај дио Осијине књиге који говори о Јахвеовој очинској љубави према Израиљу. Јахве се опходи према народу као према своме сину. Његова љубав носи карактер ненадмашиве њежности која трага и онда кад је све изгубљено.
Насупрот таквој очинској љубави Јахвеа, Израиљ испољава такав вид понашања, да Јахве мора извести жалостан закључак: „Што сам их више звао, све су даље од мене одлазили“ (Ос 11, 2). Посљедице су биле поразне за народ, јер Израиљ није спознавао да их је Јахве увијек изнова настојао опоравити од њихова зла, односно да их је настојао спасити.
Осија је кренуо од горког искуства невјерне заручнице према вјерном заручнику и тиме осликао стварно стање народа према Богу и Бога према народу. Својом невјерношћу, која је захватила најодговорније у народу, као и сам народ, али и читаву земљу, Израиљ је раскинуо односе повјерења, отуђивши се од Бога, постајући Невољена и Не-мој народ. Али истовремено, тим је чином народ једноставно изгубио сигурне темеље постојања, јер је почео свој живот да гради на невјерности, лажима, превари, што је имало погубне последице на свакодневни живот.
Имајући све то пред очима, Осија најављује коначан нестанак државе и култа. Јахве је одбацио не само цареве, које је Израиљ постављао без његова знања, већ и сам култ. Штавише, народ ће на својим плећима понијети последице криве усмјерености и невјерности према Јахвеу. Израиљ се као народ и као држава сломио заправо на своме Богу. Јахве је за народ постао „попут мољца и попут чира на његову телу“ (Ос 5, 12-13). Израиљ једноставно није познао свога Бога.
Па ипак, колико год Осија истицао величину невјерности, понајприје оних најодговорнијих, он ипак види и упућује на излаз из тог стања уништења. Највеће заслуге пророка Осије састоjе се у томе што је упркос суду који ће задесити Израиљ, нагласио величанствену побједу љубави Божије, која се испољава кроз различите облике, као што су заручнички и родитељски. „Како да те дам, Јефреме? Да те предам, Израиљу? Како да учиним од тебе као од Адама? да те обратим да будеш као Севојим? Устрептало је срце моје у мени, усколебала се утроба моја од жалости“ (Ос, 11,8; Јер. 9, 7; Ос. 6, 4. ; 5 Мој. 29, 23; Јер. 31, 20).
Прекрасне слике којима се описује Јахвеова љубав, попут мајке која води и подиже своје дијете, која га учи ходати, која га коначно привлачи свезама љубави, представљају врхунац Осијине теологије. У њима је Јахве приказан као истински заручник који љуби и онда кад друга страна не узвраћа на ту љубав. Осија не пориче да је Бог судија и да ће се над Израиљом судити, али свијетли тонови његове поруке долазе из несагледивих дубина љубави која подиже, у коријену мијења и спасава. Јер ипак, љубав Божија, која није ограничена као она људска, има моћ и храброст да раскине окове људске изопачености. Његова љубав неће остати неузвраћена, нити ће Јахве остати равнодушан према народу. Јер како истиче пророк Осија, Јахве ће ступити у борбу не само са својим противницима, него и са самим собом! Пророк наиме види, како се на чудесан начин у Јахвеом срцу води борба између срџбе и љубави. Посве ново у Осијиној теологији представља коначан резултат те борбе, у којој побјеђује љубав отварајући будућност народу. (Ос 11, 7-8). Јахве ће вратити народ првој љубави тако што ће га поново одвести у пустињу. И у пустињи ће заправо започети ново вријеме за народ. То је вријеме Новог савеза у којем ће Јахве говорити срцу, а народ ће остати у непрестаном дијалогу са Њим. Израиљ ће препознати Бога у љубави и вјерности, а Бог ће завољети Невољену и Не-народ:
„Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лијепо. И даћу јој винограде њезине од тога мјеста, и долину Ахор за врата надању, и ондје ће пјевати као за младости своје и као кад је ишла из Мисира. И тада ћеш ме, говори Господ, звати: мужу мој; а нећеш ме више звати: Вале мој. Јер ћу уклонити из уста њезинијех имена Вала; и неће им се више помињати имена. И заручићу те себи довијека, заручићу те себи правдом и судом и милошћу и милосрђем. И заручићу те себи вјером, и познаћеш Господа. И тада ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи. А земља ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу. И посијаћу је себи на земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: ти си мој народ, и он ће рећи: Боже мој! (Ос 2, 14-23).
Бранко Репаја
Извор: Теологија.нет
