Јелена Хаџи Ристић: „Нема на свијету темеља до Пећаршијиног. Пећка Патријаршија је дио нашег генетског кода“.
У емисији о српском Јерусалиму, о српској Светој земљи и Светињама које чува Косово и Метохија, настављамо да доливамо уље у кандило мајке српских цркава- Пећке Патријаршије. О својим сјећањима на Пећ, одрастање, традицију, културу овог мјеста, посебном менталитету Пећанаца, говори нам Јелена Хаџи Ристић професор српског језика и књижевности из Пећи, која потиче из старе српске породице Хаџи Ристић, чији је прадједа Хаџи Риста, ктитор звоника на Пећкој Патријаршији и сам сахрањем у манастирској порти Пећке Патријаршије.
По старом пећком обичају да се, када изађете из куће, обавезно окренете и пољубите док врата да би се, по вјеровању, вратили једног дана, Јелена је тог јутра 24. марта 1999. године, пољубила своја кућна врата, али им се никада више није вратила.
„Више не вјерујем у то вјеровање. Живим без дијела себе већ двадесет година. Док год горе косметска кандила, док год се та свјетлост негдје назире а назире се колико год да је нељуди газе, чини ми се да ће и Косово и Метохија живјети и оно мало српског народа што је на њему остало. И моја Пеће ће, управо захваљујући тим кандилима, бити обасјана као што ће бити обасјани и гробови мојих најближих и свих оних које сам знала а који почивају у Пећи, граду који је поред Призрена био најљепши град Метохије. У Пећи граду у којем данас нема ни једног становника српске националности“- каже са сјетом Јелена.
О историјским подацима везаним за Пећку Патријаршију, браћи Макарију и Мехмед паши Соколовићима и стању у српском народу у вријеме обнављања Пећаршије говорила нам је професор историје из Суботице Татјана Попов а стихове своје пјесме „Недостојна“, управо за ову емисију, изрецитовала нам је историчар умјетности Драгана Албијанић из Суботице.
Извор: Радио Светигора
.jpg)
