Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе. Све три поуке дају путоказ и меру узрастања јер омогућавају откривање аутентичног човека кроз троједино искуство очараности, реализма и слободе (што су антиподи за три, горе наведена, духовна стања).
Када смо ослобођени од оформљених укуса или пуританства, када нам не смета друго и другачије (у било ком виду), када смо y себи на неком музичком наступу рекли „није важно што је промашио ноту“, или кад нас не нервира што је свештеник погрешио возглас; када смо радосни што и себи и другима можемо да опростимо одступање од властитог „начела“, кад не маримо што су нас издали инстинкти, тада смо на прагу другачијег знања и… естетике. Истинско умозрење и право виђење лепоте долази тек када се напусте себични интереси. Естетско прозрење не зна шта га чека на путу стварања. Штефан Цвајг је то лепо осетио док је писао „Тајну уметничког стваралаштва“, па је констатовао да једино што можемо јесте да реконструишемо чин који се одиграо, али и то „само у одређеној мери“. Наравно, не треба се заносити људским достигнућима, славом и тријумфом цивилизације, поготово јер је „остало мало времена… и који овај свет употребљавају нека то чине као да га не употребљавају; јер пролази обличје (τὸ σχῆμα) овога света“ (1Кор 7,29.31).
Шта је то што нас спутава да познати бибијски одељак, раније прочитани мудри теолошки или философски текст, или славни музички опус доживимо тако да нас њихови домети доведу до нових и непознатих опита? Да ли је то због огреховљеног ума? Или отупелих чула? Биће да је по среди и једно и друго, а ту треба додати и привезаност за обличје овога света. Спутава нас и властита претензија. Често се служимо разним триковима да покажемо да можемо више но што знамо. Желимо да докажемо да други није у праву па развијамо префињену аргументацију. Толико тежимо да убедимо другог у нашу љубав, да му и она сама дојади. Спремни смо да осудимо чтеца што је изговорио ђаконску јектенију, или свештеника што је, у импровизованом храму каубојског салуна неке америчка савезне државе, немајући где друго, предложење евхаристијских дарова вршио на концертном клавиру. Све су то примери спутаности егоистичном жељом да се други усрећи нашом визијом живота, уместо да из њега извлачимо оно најбоље. Нисмо спремни да код других похвалимо чудесну способност да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње. Завидимо, јер нисмо слободни и не волимо. Иза наше углађене спољашњости не крије се дух апостолске авантуре у Духу Светоме.
Међутим, када – не занемарујући труд – одустанемо од императива, тада долази до познања „дара“. Благодатни упад кроз небески процеп у круту овостраност од ње чини да буде твар прозрачна за виђење Творца и Његове љубави. То је моменат када Богу признате да је неумољиво милосрдан. Руски тежàк силнога духа по имену Силуан дуго се молио плачући и сричући „Помилуј ме!“, али га Бог није слушао. Његов ученик Софроније Сахаров, познати подвижник, естета и учитељ начела „ипостасне молитве“, у модерном хагиографском делу описује Силуана аскету како је, после много месеци молитве при чему су му се душевне снаге истрошиле, дошао до очајања и ускликнуо: „Ти си неумољив!“
„И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа. Огањ је испунио његово срце и све тело толиком силином да би умро да је виђење још који тренутак потрајало. После тога више никад није могао да заборави неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов, кроз многе године свога живота непрестано сведочећи да је Бог љубав, љубав бескрајна и несхватљива“.
Десило се то у храму, током богослужења. У овом опису не сусрећемо типичну „синергију“. Људски напор који тражи Господа не наилази на инстант-одговор који би упућивао на некакав реципроцитет (мало ја, мало ти). Напротив, постоји „инхерентна антиномија у истинској аскези“, како је луцидно приметио о. Георгије Флоровски, будући да зрно пшенице не може плода донети ако не умре (уп. Јн 12,24). Старац Софроније из Есекса, истанчаношћу психолошког чула и уметношћу портретисања равним Јустину Ћелијском, приказује једног сведока божанске љубави – и искуственика адских понора – који у потрази за Богом-личношћу не допушта да безнађе загосподари његовим срцем (можеш мисао да држиш у аду, али ниси богоостављен). Та спасоносна порука је завет нашем и будућим нараштајима.
Са таквом свешћу, крајње наивно и патетично изгледа намера појединих да спутају бујање богословских исказа. А наше време је по томе уникатно. Својевремено је млади јеромонах Николај Велимировић заносно веровао у идеје панхуманизма и свечовека и дивио се неким „хиндуистичким идејама“, али није било надлежних „цензора“ да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова). Занимљиво је да тада нико није кратковидо инсистирао на проблематичности ставова тог младог теолога, јер у то време није постојала теолошка цензура: генерална клима је акценат стављала на смисао интенцију (σκοπός) да се други народи и вере приведу у Христов тор крштавањем (охристовљавањем, преображајем) културних образаца. Николајеве смеле исказе и неортодоксне екскурсе су више доживљавали као благу парафонију а не као скретање у јерес. (Николајева παραφωνία је, музички посматрано, била звук који хармонијски није сасвим био усклађен са осталим тоновима, али је ипак доприносила мелодијском јединству). Данас поједини чак и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес.
Другу поуку нам даје један Херцеговац који разобличава сентиментализам. Његов људски лик је асиметричан, не само споља гледано, него и изнутра. И поред тога, он осваја нелицемерним односом према свему постојећем. Иза његове неуглађене спољашњости крије се дух слободе и… лепоте! Још од детињства су ме посебно привлачили они озбиљни ликови иза чијег мргудног лица се врло добро заклањала христолика љупкост. Скандинавски писац Фредрик Бакман је европске читаоце заробио сличним ликовима у свом роману „Човек по имену Уве“. Та психолошка асиметричност ме је очаравала, посебно када би се касније, у датом тренутку, на таквом лицу појавио анђелски осмех будућег века. Једанпут у манастиру током рата, радили смо у башти не слутећи да ће она једног дана бити виноград. Старац-епископ, који је са нама копао, поздрављао је долазеће посетиоце са (ако се то тако може назвати) нежном грубошћу, не поклањајући им упадљиву пажњу. Није било ни најмање сладуњаве сентименталности у његовом понашању. То није она љубав која те држи спутана, него која ти каже да можеш слободно да „излазиш и улазиш“ (уп. Јн 10,9). Из привидне одбојности овог човека, напротив, зрачила је топлина љубави. Један од посетилаца је после признао: „Заувек ме је освојио када је на мој ласкави комплимент узвратио одсечним одговором да га нећу придобити јефтином похвалом“. Заиста, када се слободно крећете, задобијате непатвореност која све око вас ставља на своје место. То се надовезује на трећу поуку, коју нам је оставио старац Порфирије Кавсокаливит, а која гласи да се благодат Божија ничим не може присилити. Његове савет да се „не силимо док се молимо“ подсећају нас на Спаситељеве речи: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду“ (Мт. 6,28). Довољно је да иштемо Царство Божије и правду његову (уп. 6,33).
Полако јача и степен смирења опозиције у Србији упркос томе што код многих у владајућој елити надменост носи маску моралности. Медијски линч који се у Србији води против опозиције тешко да има пандан у било којој европској политичкој арени. Ипак, јавља се битан отпор нестручности, раскринкава се плагијаторство, подаништво итд. Можда се Србија напослетку ослободи политичара који су спутани френетичним „газдама“ пуним илузија и обмана које шире путем медија. И можда тада „лов на вештице“ не буде свеопшта парадигма српског контекста.
У међувремену, нико се не чуди зашто Србију напуштају не само доктори, инжењери и информатичари него и уметници. Карактеришући ту српску политичку сцену, глумац Никола Ђуричко сматра да ако данашњој власти неко дирне у привилегије, моћ и новац, она ће наћи начина да му запали кућу. И закључује, „то није фер утакмица, није утакмица где ти сучељаваш идеје“. Уистину, много је лицемерја иза затворених врата. У провокативној новели (сада већ и филмској серији) Велике мале лажи, писац Лијана Мориарти вешто истражује стварност савременог родитељства и свођење политике на игралиште. Она описује судбине више бивших супружника и разбијених породица и на вешт начин показује нам шта се стварно збива из затворених врата у градским срединама.
Наше време није много различито у односу на минуле епохе, што показују и неки примери из X века. Дубљи увид у историју открива како идеал Цркве није био само континуитет (ставова и стандарда), него су за предање од суштинског значаја биле иновативност и реакција. Преподобни Атанасије Атонски је марта месеца 961. године започео градњу Велике општежитијне лавре, на месту где је дотад била његова келија. На то су реаговали многи светогорски подвижници, бојећи се да ће тако бити измењен дотадашњи исхистачки аскетски карактер Свете Горе. Пребацивали су му за „новине“ (читај: новотарски модернизам), као што је „градња скупоцених храмова“, „прављење пристаништа“ (читај: асфалтирање путева), „довођење водених извора“ (читај: увођење струје и интернета), набавку „јармова волова“ (читај: возни парк), и да „Свету Гору претвара у свет“! Међутим, таквом градњом Свети Атанасије је остварио и организовао многољудни манастир, и створио прво општежитељно братство које је Свету Гору начинило монашком републиком. Очигледно, Атанасије Атонски није био у идиличним односима са тадашњим јавним мњењем.
Уистину, не може се угодити истовремено и Богу и људима. Писао је Николај Жички, да се „Богу још може и угодити истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином и лажју, ни правдом ни неправдом“. И додао је овај великан у свом Љубостињском стослову да је то због тога што је Бог вечан и непроменљив, док је обличје света пролазно и променљиво. Модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак затворила је врата за горућа питања. А није увек било тако. Године 1920. разговарало се у Српској Цркви о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге. Чињеница да је то питање доспело на Свети Архијерејски Сабор говори много о човекољубивом настројењу тадашњих архијереја. Као наставак исте дискусије те далеке 1920. године, обратимо пажњу да Жички Епископ Николај као изасланик Српске Цркве долази у Константинопољ да умоли Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника (како је писала Црквена истина [Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια] 40, 16. маја 1920). Синод ове Цркве је питање узео у разматрање и касније одлучио да проблем захтева свестранију анализу и, шта више, виши форум одлучивања (неку врсту васељенског сабора). Епилог овог настојања био је 15. децембра 1920. године када је Сабор Српске Цркве званично одлучивао о могућности благослова другог брака удовим свештеницима који су остали сами са децом. Из црквене периодике сазнајемо да по том питању уследило гласање, те да су Патријарх Димитрије, Гаврило Црногорски, Николај Жички и још неки гласали да се икономијски и човекољубиво одобри други брак за поменуте случајеве свештеника. Били су надгласани, и то од благе већине која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“.
Mера човекољубља је у његовом безмерју. Када je једном монаху на његовом постригу Херцеговачки владика препоручио Силуана Атонског за узор, верујем да је желео да тај грешни инок никада не заборави „неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов“. И да му сваки пут кад се сети Силуановог „Ти си неумољив!“, крене суза из ока.
Извор: Теологија.нет
