Позив за разговор је нешто што је у људској природи, а разговор, истински разговор међу људским бићима је једини пут да се људи нађу и сретну и да се у себи и кроза се, кроз властиту прозирност и отвореност, у своме разговору дотакну дубље тајне постојања, приме је у себе и постану њени заједничари.
Био сам забиљежио неке мисли, које сам вечерас желио овдје изложити, на тему: савремена богословска мисао и како се она данас јавља у оквирима Цркве истока – православне цркве. Не бих, међутим, износио те мисли, него бих почео с једном древеном изреком једнога египатског пустињака, који је на питање неког богоискатеља и трагатеља за спасењем – „Кажи ми ријеч спасења“, одговороиро: “ Видио си брата свога – видио си бога свога“. Мислим да је то ријеч која би требала да се чује и да се ослушкује у нама самима и коју би требало видјети и доживјети на лицу сваког човјека с којим се сусрећемо у свом животу, било случајно било намјерно, јер та ријеч „Видио си брата свога – видио си бога свога“, открива нам једну од најдубљих истина запретаних у нашем бићу и у откривењу Бога по нашем бићу.
То је ријеч и истина која је присутна и у Тори, и у Еванђељу, и у Курану: сазнање, као откривење, да је свако људско биће, ма када оно живјело, драгоцјеност важнија од свих постојећих знаних и незнаних свјетова, и да је људска душа (по језику Новога Завјета) драгоцјенија и од неба и од земље (када се говори новозавјетним језиком, под људском душом се подразумијева човјек у његовој свеукупности). Сваки човјек, без обзира кад се родио и живио, без обзира да ли нам није знан (али је богу увијек знан!) или припада некој нашој заједници, драгоцјенији је од свега постојећег и зато се каже у Матејеву Еванђељу: „Шта вриједи човјеку да задобије цијели свијет, а души својој (значи, бићу свом, цјеловитости, свом дубљем смислу и значењу, а преко тога и било којем другом бићу које се зове човјек), да нашкоди, да нахуди“.
Та истина која нам је дана, запретана у нама и коју носимо у себи, није само неки дар споља који нам се открива, јер откривење у суштини није нешто што се споља даје, него је то нешто што носимо у себи, нешто што јесмо и на што смо призвани и преко чега је једино могуће не само да се човјек с човјеком сусретне, већ управо да сусретне Бога – „Видио си брата свога – видио си бога свога“. Нећемо улазити у тумачење старозавјетне ријечи да је човјек створен по лику и подобију, али без обзира како ми ту ријеч тумачили, једно је чињеница да се у људском бићу онаквом како је оно устројено открива на најсавршенији могући начин не само тајна свијета као таквог (који се у њој кондензује), него се открива и тајна самога Бога који кроз човјека и преко човјека пролази, кроз човјека и преко човјека се јавља, кроз човјека и преко човјека се дарује. Шта то значи? Човјек је по својој природи биће које постоји у заједници, јер ако се у лицу брата, који нам се открива, којега гледамо, открива лице Божје, онда то значи да лице Човјека као брата, с великим Ч, да би било оно што јесте, мора постојати у заједници с оним кроз кога је и од кога је постало оно што је постало.
Питање те заједнице између философски речено, оностране тајне и овостране стварности која се врхуни у тајни људскога лика, нешто је без чега је незамисливо људско постојање на земљи. И опет кажем, то је најудубља истина која нам се даје и преко које нам се оприсутњује у тајни откривења и у тајни постојања као откривења, сам Бог. Преко ње човјек истовремено долази до сазнања, да уколико истински жели да постоји, он мора постојати у заједници с том неизрецивом тајном и у заједници с онима који су огледало, свједоци, који су пројава и јављање те тајне. Мора дакле постојати и бити у заједници са себи сличним људским бићима.
Заједница као заједница човјека с Богом и заједница као заједница човјека с човјеком – то је оно за чим трага човјек. Ту се, пошто је тема „савремена богословска мисао“, поставља једно питање које се намеће – питање другога, било да је тај други Бог или ближњи. Ко је он? Да ли је други нешто што мене као личност уништава (као што тврди мање-више цјелокупна европска хуманистичка мисао посљедњих вијекова, а која кулминира у модерном атеизму или дијалектичком материјализму?) Да ли је Бог, онај, који, ако постоји, како би рекао Сартр, онда не постојим ја или је Он онај који је пуноћа, који чини и мене мноме и који ближњега открива као пут који води к Њему? Да ли је ближњи заиста, како би опет Сартр рекао, пакао? Да ли је други пакао, пропаст, нешто што угрожава моју егзистенцију, било да је то други с Д великим, или други с д малим? Ближњи као човјек и ближњи као Бог – да ли је он онај који ме уништава, противу кога морам ратовати и борити се да бих могао сам опстати и постојати? Или је ближњи рај, пуноћа постојања? Рекао бих да је цјелокупна модерна мисао прожета тим питањем, не само богословска, него и цјелокупна модерна философска мисао, а поготову егзистенцијализам (истовремено и у односу на индивидуалистичке или персоналистичке философије), као и социолошка димензија модерне мисли, која је људски напор да устроји заједницу на начин који одговара човјеку и његовој егзистенцији на земљи. Оно што се с нама збивало и што се збива, и оно што носимо у себи и осјећамо и што опипавамо, ако хоћете, свакодневно у нашој стварности, што носимо сви у себи – то је : да је заиста други и пакао и проклетство! Али, други је исто тако и извор најдубље радости и постојања, јер „Видио си брата свога видио си, истински, Бога свога“!!
Кад сам већ код древних мудраца пустињака, да наведем и један веома карактеристичан примјер из древнога египатског отачника о египатском пустињаку Макарију Великом, један текст, који ме поразио у своје вријеме, као студента, и којега никако не могу избристаи из сјећања.
Каже за Макарија Великога, пустињака: иде пустињом, носи свој штап, моли се Богу и у пијеску пустињском налази људску лобању. Подиже лобању на свој штап и почне разговарати с њом. Пита је: „Чија си ти?“, а лобања одговара: „Ја сам лобања… тога и тога многобожачког жреца“, који је живио тамо у неком оближњем мјесту, и додаје: „А ти си Макарије духоносни! Када се ти Богу помолиш за нас, онда наше муке у паклу бивају лакше“, рече лобања. „Какве су то муке?“- пита Макарије, а лобања му одговара: Као што је небо далеко од земље, тако су и муке изнад и испод нас тако дубоке и паклене“. Макарије пита: „Шта је вама најтеже у паклу?“, а лобања ће: „Ми смо прилијепљени леђима једни за друге. То су највеће паклене муке: не можемо видјети један другога лицем к лицу, а када се ти богу за нас помолиш, онда нам Бог да дара да можемо једни друге видјети лицем к лицу“… Згрозивши се над тим својим виђењем, неким пустињским свједочанством, Макарије враћа лобању у пијесак и каже: „Проклет дан у који се родио човјек!“
