На празник Марије Магдалине, 4. августа, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Светог Архангела Михаила на Црквинама код Колашина.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Митрополит Амфилохије је говорио о Марији Магдалини истичући да је она прва којој се васкрсли Христос на гробу јавио и од ње тражио да осталим ученицима пренесе вијест о Његовом васкрсењу из мртвих. По предању Марија Магдалина је прва и римском императору Тиберију предала црвено јаје у знак Христовог васкрсења. Ова угодница Божја, велика мученица и страдалница, из које је Господ истјерао седам демона, била је и остала живи свједок Христовог васкрсења.
Црква Светог Архангела Михаила на Црквинама је такође свједок Христовог васкрсења, нагласио је владика и подсјетио да је овај храм који је саградио Оташ Савин Меденица био рушевина, као и многи други широм Црне Горе.
„У духу Христовог Васкрсења је и овај храм, са којим се догодило оно што се догађало и са многим другим храмовима, што се и дан-данас догађа, јер у Цркви Божијој у току 2.000 година, све је у знаку распећа и васкрсења Христовога. “
Појаснио је да је у знаку Христовог распећа и васкрсења и Тајна Светога крштења, сараспињемо се Христу да би васкрсли са Њим и да би кроз Њега и преко Њега задобили вјечни и непролазни живот. Црква Христова је 2.000 година гоњена и прогоњена, разапињана у свим земаљским народима, као што је и Христос био гоњен и прогоњен:
„Ми смо свједоци тог страшног распећа у вријеме безбожних бољшевика – титоиста, који су распињали Цркву Божију, посебно у Црној Гори. Убили су Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и преко 120 најбољих свештеника Митрополије, а о вјернима да не говоримо.“
Даље је владика Амфилохије говорио да су безбожници натјерали народ да напусти своје храмове, тако да су они постали пустоловине. Мислило се да је Црква уништена и да је више никад бити неће. Такво је стање било све до 90-их година:
„Али од 90-их година Господ је посвједочио да је Црква, не само Црква распећа, него и Црква васкрсења. Преко 700 храмова је обновљено и васкрсло у Црној Гори ових последњих 30 година са два велика храма: у Подгорици, посвећен Христовом васкрсењу, и Бару, посвећен Светом Јовану Владимиру.“
У Цркви Христовој, правој и истинитој, све је у знаку распећа и васкрсења, а такав је и људски живот на земљи. У знаку тог распећа и васкрсења је и Храм Светог Архангела Михаила на Црквинама, а са њим је васкрсао и спомен на Оташа Меденицу и једног од највећих патријараха српских, Гаврила Меденице Дожића. Митрополит је казао да ће лик Патријарха Гаврила бити насликан у овоме храму међу осталим свецима.
„Као што је живот Марије Магдалине – Благе Марије у знаку распећа и васкрсења, тако је и живот људски и сва Божија творевина у том знаку: умире и рађа се. Христовим васкрсењем и творевина васкрсава за вјечност и људско биће задобија своје вјечно достојанство и напредак“, рекао је Митрополит Амфилохије.
Човјек је призван да кроз Христа задобија вјечно Царство Божије ради којег постоји земља и Божанска творевина, а то је осјетио и Ловћенски тајновидац који је и Лучи микрокозми написао да у дубинама саме творевине постоји искра васкрсења. Најдубља искра у творевини то је та искра васкрсења:
„Владика Раде је осјетио да је тајна васкрсења уграђена у свукупну творевину Божију, која такође пролази умирање, али се рађа као и човјек том силом Божијом. Он који је не само савршен човјек, него и савршен Бог – Богочовјек у чијем знаку је судбина свукупне творевине, и вријеме, и прошлост, и садашњост, и будућност, и напредак творевине.“
Затим је Митрополит подсјетио да се и у ово наше вријеме говори о напретку, и запитао се какав је то напредак ако је последња ријеч смрт.
„Једини истински напредак јесте узрастање у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру Христа као Богочовјека. Богочовјечанско стање Сина је призвање свеукупне творевине и људскога бића. Тај и такав напредак је онај о коме свједочи и Марија Магдалина и Црква Божија кроз све вјекове.“
Архиепископ цетињски је казао да се у име таквог напретка граде и обнављају храмови и човјек крштава, примајући квасац Христовог васкрсења, квасац непролазнога и вјечнога живота и напретка.
„Зато се посебно радујем овоме храму који је такође у том знаку. И они који су себе у њега уградили, а кроз њега и читав овај крај, као и они који овдје живе, у знаку су Христовог распећа и васкрсења, вјечног и непролазног напредовања у Царству небескоме које је посвједочио и Великомученик косовски Лазар“, истакао је владика.
Царство Христово – Бога љубави: Оца и Сина и Светога Духа је мјера овога свијета и земаљскога живота:
„Зато поштујући Благу Марију, која је била свједок васкрслога Христа и све оне који су се кроз вјекове сараспињали Христу и са Њим васкрсавали, поклањамо се Богу љубави – Оцу и Сину и Светоме Духу и славимо вјечно и непролазно Царство Божије у вјекове вјекова, амин“, закључио је на крају литургијске проповједи Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
На крају Литургије владика је казао да братство Меденица и Дожића није дало само храмове већ и светитеља исповједеника Патријарха Гаврила чиме су постали једно од најзначајнијих братстава не само у Црној Гори већ и у нашем свеукупном народу:
„Најдивнији плодови једнога народа јесу свети Божији људи“, рекао је Високопреосвећени Митрополит и указао на погубност напуштање нашег ћириличног писма и на Црквинама.
Казао је да је дошло вријеме да се брани образ и душа, али и своје писмо и да је у Црној Гори све што је значајно од прастарих времена написано ћирилицом.
„Дошла су нека нова времена, нијесу много мудра ни паметна, али даће Бог, вратићемо се сами себи, својој памети и савјести. Надам се да ће се ова Црна Гора, заправо њена власт, која се полатинила и одриче себе и ствара неки нови, у историји непостојећи, идентитет, вратити себи. Ми смо утемељени на коријењу које је доносило и које ће и убудуће доносити правих плодова“, поручио је владика Амфилохије.
На крају се у име домаћина обратио и Драгиша Дожић који је са присутнима подијелио сјећање на Оташа Савиног Меденицу, чувеног јунака и барјактара краља и господара Црне Горе Николе I Петровића, као великог приложника у градњи цркве на Црквинама, које је духовно састајалиште и средиште братства.
Заједничарење на Црквинама је настављено око трпезе хришћанске љубави.
