Type Here to Get Search Results !

Вера као победа над смрћу


Вером је Авраам принео Исаака када је био кушан, и јединца је приносио који је примио обећања, коме је речено: по Исааку назваће ти се потомство. Пoмислио је да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику. Јевр 11,17-19.


Последњи детаљ старозаветних приповести о Аврааму који је коришћен у Химни Вере је жртвовање Исаака, драматични одељак Пост 22:1-16. Авраам се суочава са великим захтевом, а библијски приповедач употребом реторичке градације постиже снажан ефекат. Авраам треба да на Морији принесе на жртву: свог сина, и то јединца, љубљенога, у којем је требало да му се умножи потомство. Била је то коначна и највећа провера Авраамове вере, искушење које пркоси логици. Међу примерима које наводи писац Химне, једино се за Авраама каже да је кушан од Бога (уп. Сир 44,20; 1Мак 22,52). Ниједан од великана вере није доживео нешто што је упоредиво са овим моментом живота праоца Авраама.

Жртвовање деце божанствима била је уобчајена пракса народа древног Оријента. Авраамов Бог је, међутим, био другачији. То није Бог древних вавилонских митова који је убијао и сопствену децу, па су му стога прихватљиве жртве туђе деце; нити је то божанство хананских култова плодности који су подразумевали да је жртва (плода, стоке и деце) семе којим се обезбеђује божанска заштита. Аврамов Бог га је позвао да изађе из такве религијске средине и да свету представи једног сасвим другачијег Бога: Бога који даје потомство онда када се човек потомству више не може надати.

Тај Бог, сада, тражи оно што је Авраму највредније, сина којим је непосредно условљено обећање о безбројном потомству. Тема обећања је истакнута у 17б-18. Авраам је примио обећање и прихватио је одговорност да буде посредник реализовања тог обећања у историји. Средство реализовања био је Исаак. Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9,7.10; Гал 4,28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22,7.8). У пресудном тренутку, када је Аврам подигао нож да би усмртио Исака, Анђео Господњи га зауставља, саопштава му да се његова вера показала ненадмашном у кушању (Пост 22,11-12) и потврђује савез између Бога и Авраама (Пост 22,16). Богато ванбиблијско јеврејско предање и Нови Завет у овом догађају препознају, како врхунац Аврамове вере, тако и врхунац Божијег савезништва са њим (Јевр 6,12.13; 11,17-19).

Авраам је спречен да жртвује сина, али је чин жртвоприношења завршен јер Авраам свезавши сина и положивши га на жртвена дрва, у својој души већ га је принео на жртву (Кирило Јерусалимски). Атанасије Велики пише да је у приношењу сина, Авраам исказао хвалу Сину Божијем. Када га је Господ одвратио од жртвовања Исаака, Авраам је угледао Месијину жртву у овну којега је одмах принео као жртву Богу...

Праотац Авраам има значајно место у богослужбеним текстовима. Описан је као богољубиви пријатељ Божији који је изабран да буде наследник света и коме је објављен сам Христос; као лествица која води од земље ка небу, из смрти у живот, те је стога и праотац вере наше. Црква је Авраамово (свештено) служење нарочито представила у својим литургијама на којима верни моле од Бога да прими њихове молитве као жртву Авраамову на врху планине.

Историјско-културолошки контекст помаже да разумемо битну димензију библијске нарације. У халдејским земљама, из којих је Авраам потицао, божанство коме су се приносила деца представљано је ликом овна који је ослоњен на жбун. Библијски писац је свесно преокренуо митолошки приказ противећи се култу који је тражио људске жртве образујући изразито хуманистички одељак који подцртава вредност људског живота.

Жртвовање Исака је и реакција на изопаченост древног култа, и типолошко месијанско пророчанство чији је смисао изражен тврдњом да је Авраам пoмислио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику (Јевр 11,19). Авраам је, упркос свакој логици, веровао да је Бог способан да испуни обећање о потомству кроз Исаака. Тематска веза између ст. 11-12 и 17-19 сугерише да је Авраам у чудесном рођењу Исаака искусио Бога као животодавца, те да је веровао да и сада Бог може да укине смрт и да ни смрт не може надјачати Божију моћ. Употребљена формулација је вероватно део ранохришћанског Верују. Употребљен значајни термин праслика (уп. Јевр 9,8-9) каузалном речцом зато повезан је са вероисповедањем (уп. Јевр 2,17; 3,1; 7,25; 9,18). У литургијском предању синага (Молитви благосиљања) говори се како је Исаак, када је враћен Аврааму, заједно са оцем узвикнуо Благословен Бог који васкрсава из мртвих. Тако се пажња изнова усмерава не на Авраама, него на Бога који је веран својим обећањима. Конструкција показује да је писац сматрао да је Авраамово поверење у Божију моћ резултирало тиме што је примио Исаака натраг као праслику. Израз означава прошлост која је слика долазеће стварности те је стога Авраам прихватио Исаака са жртвеног олтара као слику будућег и коначног васкрсења мртвих, али и као слику Христа који је гарант тог васкрсења. Типолошко-христолошку егзегезу следе оци Цркве. Климент Александријски каже да је Исаак тип Господа као детета... Исаак је био жртва као што је био Господ... носио је дрво за жртву, као што је Господ носио крст.... због тога што није био убијен, Исаак је назначио Божанство (божанску природу) Господа. Јер, после Свог погреба Исус је подигнут (из мртвих), уз то остављајући смртне муке иза себе, баш као Исаак што је избегао жртву.

Авраам је пример величанствене вере и безрезервне спремности на жртву (Рим 8,32; 6,5), која не тражи објашњење за божанске захтеве и поступке. Моријским искушењем крунисано је божанско вођење Авраама кроз узрастање у послушној вери. Термин послушати, у Химни вере је употребљен да опише одговор Авраама на Божији позив да напусти живот у Халдеји. Показује да су све касније жртве и послушности Авраамове садржане у Авраамовој спремности да одговори Божијем иницијалном позиву. Оригинална употреба тог термина у контексту жртвовања Исаака сугерише да су у тој жртви све дотадашње победе и жртве и свештена дела Авраамова добиле коначни исказ и потврду. Авраам је о својој вери више сведочио делима него речима, а та дела била су дела свештенослужења иза којих су као неми, али ипак веома гласни сведоци, остајали олтари које је овај праотац подизао путујући Хананом и призивајући име Господње.

Писац Посланице закључује своју ретроспективу о Аврааму истицањем његовог последњег свештенослужитељског дела. Том делу се придружују и учесници богослужбених сабрања поменутим молитвама које истовремно представљају и позив вернима да се успну на Морију и да своја животна искушења, апатију и очај, превазиђу верујући у победу живота потврђену Христовим васкрсењем као коначном потврдом вредности људског живота и његове неразоривости, али и да искажу ту веру спремношћу на жртву саображавајући се Христовој жртви.

Морија је древно култно место које се у јеврејском предању сматрало местом Адамовог жртвеника, смрти и доцнијег јерусалимског храма. Хришћани је повезују са Голготом. Етимолошки, Морија значи визија Јахвеа, али се то име мења у Јахве ће се постарати, на бази нарације из Пост 22 чиме се показује да је нарација имала за циљ, између осталог, да ојача веру у Божији промисао. Приповест о Исааковој жртви била је предање које је омогућавало да се препозна етиологија култног места. Преносило се у светишту и служило је као подстрек ходочасницима који су светиште походили.

У јеврејском ванбиблијском предању наведени одељак Постања назива се акведах (= везивање, уп. Пост 22,9) и основа је за богато акведах предање које садржи много више датаља него сам библијски наратив. Ретроспектива у Химни вере засигурно је дубоко укорењена у овом ванбиблијском предању, пре свега у оном његовом делу који је преузет из синагогалног богослужења јеврејске дијаспоре првог века.

Још је Филон Александријски говорио да је Авраамово жртвовање Исаака било испуњено због непокебљиве намере да га изврши. То исто се препознаје и у Јевр 11,17 где је Авраамов поступак жртвовања описан прошлим временом – он га је већ учинио, оно је било готова реалност.

Јован Благојевић


Рубрика