„Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре:„Човек пада због тога или због тога", а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад." Ава Доротеј (+620. год.)
Пре четири деценије, један упућеник у Православље, Немац, проф. Ернст Бенц, написао је: „За област источно-православног монаштва такође важи да се идеал и стварност често поклапају само делимично или се уопште не поклапају. Идеал је, међутим, и у временима потпуне пропасти источног монаштва увек изнова спасаван. Стога није искључено да, након садашње епохе привидно потпуног пропадања православног монаштва, не уследи раздобље обнове и практичног остваривања овог идеала" (Ернст Бенц, Дух и живот Православне Цркве, Београд 2004, 105).
Нестајање (тј. „пропадање") источног монаштва, које је поменути писац приметио, није достигло крајње размере. Многи виде данашње време као период започете „обнове и практичног остваривања" оваквог начина живота. „Идеал" је, изгледа, изнова спасен.
ОПШТЕЖИЋЕ
Овај „идеал" је кроз различите историјске околности „оствариван" и „обнављан" на различите начине. Међу њима, нас овде занима општежитељни начин монашког живота. Међу многим чиниоцима који утичу на живот монашких заједница, неке препознајемо као спољашње, на које сами монаси не могу битно да утичу, док за неке примећујемо да су унутрашњи, на које сами монаси и те како могу да утичу.
РЕМЕЋЕЊЕ СПОЉА
Црква увелико рачуна на помоћ мушког монаштва кроз разне службе (свештенослужење, разни облици духовништва, мисионарење, обнова светиња, итд.). Монаси, наравно, одговарају на ове потребе. Њихов одговор потребама епархија, тј. Цркве у целини, обично за собом повлачи учестале изласке монаха из манастира, а неретко и потпуни одлазак монаха из матичне заједнице, ако је ова уопште и заживела. Оваква ситуација доноси одређену корист верном народу и Цркви у целини, али, с друге стране, скупо кошта мушке манастире чије се заједнице изнова осипају и разарају. Потом се поново постављају нови почеци и опет се прижељкује да се дође до какве-такве „устаљености". За кратко време се у манастиру може обновити организован благочестив начин живота, али се исто тако брзо може и прекинути. Овакво стање се тешко може избећи јер су манастири непресушни ресурси за Цркву. Било би незамисливо, и вероватно - саможиво, да мушко монаштво одбија да изиђе у сусрет оваквим захтевима.
Чак и сама могућност озбиљнијих промена ремети унутрашње спокојство монаха. Овакав систем изнова даје побожном свету освежавајуће импулсе. Али, он доводи до тога да, и поред обнове и практичног остваривања монашког идеала, скоро да не можемо око себе пронаћи устаљено и истински заживело мушко општежиће.
Женски манастири су, у погледу свега овога, у далеко повољнијем положају јер су од сличних обавеза растерећени. Једном устоличена игуманија са сестрама има више времена пред собом и боље услове да негује здрав ауторитет у заједници. Зато су женски манастири бројнији и теже се осипају.
Осипање мушких манастира ће многима причинити радост јер ће ићи на корист нечијих духовних потреба. Вероватно се многи монаси не би бавили духовним радом са верницима нити би неки женски манастири добили служашчег и духовника, итд., да није дошло до осипања (да не кажемо - пропадања) монашких братстава. Монах који започне неко корисно служење које је више-мање изван његове сопствене општежитељне средине, врло често може да остане заувек тако „заробљен" и да се никада истински не врати у братство. Ако не би постојале границе оваквим и сличним активностима монаха (и поред тога што су неком од користи), морало би да дође до потпуног укидања монашких братстава. Границе, ипак, донекле могу постављати сами монаси ако имају услове и ако знају шта хоће.
Ипак, и поред свести да братства морају себе да чувају, тешко је борити се против овакве уобичајености. Брига за сопствену кућу и заједницу често може бити протумачена као егоизам и суровост према другима, али ако монаси сами не буду чували своје заједнице, нико други неће им се смиловати.
Наравно, монаштво може да постоји и без братства. Идеал је изнова спасен. Али, тада они делови положених монашких завета који се односе на заједнички живот остају на нивоу маште и жеља. Имајући жеђ за обожењем, монах и изван братства може на уму имати речи преподобног Силуана Атонског, који је рекао: „Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу".
Тужна је судбина мушких општежића. Она некад изгледају као дрвеће коме се редовно поткресују гране, те иако су стабла здрава и имају јак корен, никада на њима не можемо видети олисталу крошњу.
МОНАШКИ УСТАВИ?
Можда би било боље када би се и саме монашке заједнице бориле за минимум властите самосвојности. Наравно, нико ни не помишља да употреби одређена поглавља средњовековних владарских типика у смислу да треба ограничавати надлежност епископа. Ипак, минимално држање до достојанства сопствене заједнице треба да претходи томе да други толеришу напредак општежића. У свему овоме, монахољубивост самих епископа мора да буде одоздо пропраћена здравом еклисиологијом која долази из самих манастира. Без јемства да ће у њима бити здрава црквена свест (и поштовање црквене јерархије), ни постојање самих манастира не може да донесе корист Цркви, већ напротив, само проблеме.
Идеја да манастири поседују типике, који одређују и штите устаљени начин живота заједнице, потпуно је у духу изворног монаштва. Чак и летимичан историјски преглед показује да без јасног устава не може ни постојати општежиће које би било стабилно, стабилно у том смислу да је уставом омогућено трајање устројене заједнице. Монашки успех Свете Горе се не крије само у неприступачности полуострва, него управо у Уставу, тачније речено - у толерисању Устава од стране Цркве. Сваком средњовековном манастиру се после изградње давала писмена заштита, која је, наравно, претходила доласку монаха. Међутим, појава монаштва које има криво и изопачено схватање духовништва и Цркве (тј. појава нездравог зилотизма), у новије време, компромитује изворну идеју заштићеног монашког општежића. Бежање из заједнице оваквог типа није грех већ нужност. Незрело монаштво присиљава Цркву да одбаци помисао о порасту ауторитета самих братстава у целини, јер - шта ће нам нездрава (и за Цркву опасна) заједница која би била дуготрајна?
УНУТРАШЊИ ЧИНИЛАЦ - ВЕРОВАЊЕ СОПСТВЕНОМ СРЦУ
Али, поред спољашњих чинилаца који утичу на манастир, постоји лични однос самог монаха према сопственом братству. Квалитет овог односа је у многоме у његовој власти. Пажњу, конкретно, скрећемо на индивидуализам који може бити уведен у хармонију, тј. оплемењен и култивисан, а може да буде и неукроћен.
Ава Доротеј, у поукама које се непосредно односе на живот у заједници, говори како непријатељ („враг") „воли оне који се ослањају на себе". Он објашњава и зашто: „Зато што му (врагу) они помажу и сами себи плету замке". Потом каже: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре: ‘Човек пада због тога или због тога', а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад. Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на самог себе. Нема ништа теже и погубније од тога." (Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар 1965, 55)
Из ових речи је јасно зашто Студенички типик каже: „...притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души" (глава 16). И заиста, ко ће самоме себи да укаже на грешке? Ко ће самога себе да изобличи?
Треба знати: другачије на овај проблем гледају побожни људи, другачије Црква у целини, а другачије гледају они који послушно живе у општежићу. Може бити да једино ови последњи, који ствари сагледавају изнутра (онаквима какве оне заиста јесу), имају целокупан увид у овај проблем и не сагледавају га периферно. Сопствене недостатке нам изобличава монашка заједница, која се у чину монашења назива, ни мање ни више, света дружина.
„ИСКУСТВО ПРОМЕНА" И БУНТ ПРЕМА АУТОРИТЕТУ
Ко је живео у манастиру када су се дешавале озбиљне промене у општежићу (нпр. одлазак неке братије из манастира, прелазак братије из других манастира у њихов, промена игумана...), можда никада неће моћи да се стави у положај онога ко тако нешто никада није гледао, онога ко је од почетка свог монашког пута живео у стабилној заједници и имао од првог дана пред собом јасно постављен ауторитет. „Искуство промена" у заједници усађује се у свест монаха и онде борави као неки скривен вирус који чека прилику да се активира. За разлику од овога, монах који је тога бивао поштеђен, по природи ствари, бива искренији и оданији послушник јер у своме искуству нема стечене склоности за борбу против ауторитета.
Суштина проблема са којима се суочава монах који се налазио у братствима која су преживљавала трансформације (чак и најнеминовније, као што је природна смена генерација) јесте у томе да њему треба више унутрашњег напора да прихвати ауторитет. Такав монах, ако се у срцу дигне против игумана, истог трена у своме уму има већ спремне изговоре и оправдања која побуну подстичу. Ако се не одупре таквим помислима, ови „изговори" и ова „оправдања" (која ће тада да испливају из подрума његовог искуства) биће му довољни да га учине неспособним и за најмање послушање. У таквом случају, заливено прљавом водом из ових подрума, зрно самовоље почеће да клија, са циљем да се биљка појави на светло дана - мржња према ауторитету добиће антропоморфни облик.
„Искуство промена" је велики и тешко превладив хендикеп. Онога ко је овим натоварен не можемо много ни кривити за неке поступке који безазленом послушнику ни у ум не могу да дођу. Дух бунта увек изнова све „расуђује" и све „проверава", али нажалост - наопако.
ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ИНДИВИДУАЛИЗМА
Без обзира на све горе речено, одбијамо да непослушност прихватимо као нешто неминовно. Сматрамо да је могуће превазићи оваква искушења, а за такво нешто постоје и успешни примери. Наравно, од борбе за заједницу се увек може одустати, што ће се вероватно често и дешавати. Постојеће стање се брзо може „легализовати" и „узнапредити" изналажењем нових обавеза за монаха, на пример обновом нових манастира, што многи сматрају као пожељно и добро за Цркву. Веровање сопственом срцу, будући да често постаје правило живота, тада се сагледава другачије. Ми се, из наше манастирске и ограђене средине, нећемо упуштати у ову проблематику јер је она поверена онима који ствари сагледавају далеко шире и који се брину о Цркви. Циљ овог текста је указивање на чиниоце који изнутра утичу на начин постојања монашких братстава. Унутрашња идеја општежића, ма колико ми покушавали да је избегнемо, јесте кристално јасна. Ову идеју Ава Доротеј појашњава речима: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу".
ЗАКЉУЧАК
Монаси приликом пострига полажу одређене завете. Ови завети се директно односе на живот у заједници. Ако пажљивије погледамо, у нашој Цркви, и поред заиста живог мушког монаштва, изузетно ретко можемо наћи пример заједнице монахâ која се озбиљније усталила.
Узимајући у обзир многе чињенице, усудићемо се да закључимо:
1) Начин живота мушког монаштва је код нас поприлично индивидуализован и неретко се скоро потпуно састоји од самосталног расуђивања монаха. Оваква уобичајеност, тј. постојеће стање, није исте духовне суштине са духовношћу монашког општежића и поред тога што се наши монаси редовно заветују управо на општежитељни начин живота.
Ако бисмо ово постојеће стање подвргли строгој критици, морали бисмо да кажемо да је неопштежитељни и индивидуализовани монашки живот „легализован", „амнестиран" и накнадно (понекад изнуђено и невољно) признат од стране побожног црквеног тела. Овакав начин монашког живота се лако утапа у духовне, како црквене тако и народне, потребе и тиме стиче (само)оправдање. Али узалуд се тешимо - ово „утапање" неће моћи да изглади недоследности (тј. суштинске недостатке).
Ови недостаци су некада плод неизбежних околности, а некада нису. Понекад потичу од непослушности и духа бунта. Овај дух често не називамо правим именом, већ се истина свесно прећуткује јер нам је његов виновник користан као трудољубив ван своје бивше заједнице. Не укидамо ли овим ћутањем некоме шансу да почне са преиспитивањем сопствених поступака и да започне покајање. На овакав начин сопствена воља монаха добија амнестију и уздиже се на виши ниво. Самовоља се представља као нешто добро, а не погубно. Тиме се несвесно, далеко било, доводи на ниво норме. Оваква „толеранција" отвара теоретску могућност за изопачење које би (у најекстремнијем виду) могло да се дефинише овако: ко се дигне на Оца, уместо казне примиће почасти и пројавиће се као користан и даровит.
Али, пошто постоје и многи објективни и историјски разлози који су више-мање утицали на осипање општежића, не можемо бити оштри критичари, него кажемо другачије:
2) Наше мушко монаштво нема довољно аутономије, тј. нема услова да несметано унапреди животе својих заједница да би подсећали на оно што се обично замишља када се помене појам манастирског општежића. Сама могућност честе промене игумана унапред чини монашко братство униженим и изиграним. И оно што се постигне на пољу општежића, неретко је кратког века јер зависи од самилости спољних фактора. Али, иако монашко братство гледа на овај проблем дубоко изнутра, морамо рећи да је цела Црква шира од општежића монаха, и њена брига за свет надилази и превазилази бригу братства за сопствени мир и спасење. Цела Црква, као и увек, сагледава даље од издвојене заједнице, ма колико ова била оријентисана ка преподобном начину живота. Треба увек имати у виду да еклисиологија и духовност - Црква и монаштво у њој - морају имати исту духовну основу и потку.
Дакле, и поред чињенице да се „идеал и стварност" монаха „често поклапају само делимично или се уопште не поклапају", идеал општежића је данас „изнова спасаван" и спасен. Постоји мноштво детаља који најнепосредније указују на пораст свести о општежићу, те стога није искључено да ћемо убудуће напредовати у обнови и практичнијем остваривању овог идеала.
ЈЕДАН УМ И ЈЕДНО СРЦЕ
„...да бисмо једно били сви, исто мудрујући, исто помишљајући, које један исти пастир напаса и води, и као неки златни ланац једни за друге везани, један другога држите се, и у једно саудите се тело (Еф. 4, 16), под једном главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (Еф. 2, 20-22)." (Студенички типик, глава 17, О поуци игумана братији и о исповедању)
Архимандрит др Тихон (Ракићевић),
игуман манастира Студенице
Извор: Српска Православна Црква
