Празник Успења Пресвете Богородице обједињује у себи три догађаја везана за личност Богородице Дјеве Марије. Пре свега њено блажено упокојење, затим васкрсење из мртвих и вазнесење на небеса како је у беседи на Успење по новом календару нагласио Митрополит Морфу Неофитос. Да би нам било јасно пажљиво ћемо објаснити сва три догађаја која Православна црква слави као један празник Успења Богородице.
Смрт Пресвете Богородице био је ставаран догађај а не како сматрају римокатолици да није умрла већ да се душом и телом узнела на небеса. Наиме, пошто је по њиховој новој јеретичкој догми која је самовољно уведена од стране Папе Пија XI 1854. године, Богородица је рођена безгрешно од родитеља Јоакима и Ане и тиме су уклонили из Богородице прародитељски грех са којим се сви људи рађају, а чија последица сама смрт, тј. раздавајање душе од тела. Том новотаријом сами римокатолици нису само стали насупрот православног учења о Богородици већ и њиховог чувеног светитеља и доктора Цркве како га називају Томе Аквинског, који је тврдио да ако је Дјева Марија безгрешно зачета од својих родитеља онда она није имала потребу за искупитељским делом Сина Божијег, који је једини безгрешно зачет Духом Светим у утроби увек Дјеве Марије, без икаквог утицаја и наслеђа прародитељског греха.
Да би оправдали своје јеретичко учење о пресељењу на небеса Мајке Божије без да се упокојила, Папа Пије XII у були Munifecentissimus Deus што значи Предарежљиви Бог, у Догми о Успењу Богородице издате 1950. године наглашава да “Влашћу Господа нашег Исуса Христа, те блажених апостола Петра и Павла и својом властитом проглашујемо, објављујемо и одређујемо да је божански објављена догма да је безгријешна и увијек Дјевица Марија након завршена тијека земаљског живота душом и тијелом узнесена у небеску славу.“
То јеретичко учење потпуно је у супротности са одлукама Васељенских сабора и учењем Светих отаца а поготово Светог Јована Дамаскина који у беседи на Успење Пресвете Богородице наглашава да “иако је она извор живота, ипак се и она кроз људску смрт приводи животу, она која је при рођењу Христа превазишла границе наше природе, сада ипак потпада под законе те природе, и њено пречисто тело подлеже смрти“.
Непобитна је чињеница да се Богородица упокојила као и да је благодаћу Божијом васкрсла из мртвих као што ће и сви остали људи да васкрсну. Јер све што је заједничко људској природи имала имала је и да прође и Богородица, тако и смрт као последицу прародитељског греха, са тиме што од момента рођења па до смрти никад није сагрешила.Управо и због тога је називамо безгрешна иако није безгрешно рођена.
Богородица је силом Духа Светог васкрсла, тј. душа јој се вратила у тело и опет је била јединствна личност од душе и тела као што ћемо бити сви ми по општем Васкрењу из мртвих као што можемо видети код пророка Језекиље у Старом завету: Реч Божија била је ова: „тако говори Господ Бог костима овим: ево, Ја ћу метнути дух у вас и оживећете. И обложићу вас жилама, и ставићу на вас месо, и покрићу вас кожом, и увешћу у вас дух, и оживећете, и познаћете, да сам Ја – Господ“.
Како је пре општег Васкрсења Мајка Божија васкрснула благодаћу Божијом исто тако је и силом Духа Светог узнесена на Небеса, тј. у Царство небеско или како симболички можемо да видимо на фресци Успења Мајке Божије у Сопоћанима где Христос прима њену душу у облику малог дјетета. Вазнесењем или Успењем Мајке Божије на Небеса тријумфује Живот над смрћу, или како се каже у празничном тропару и кондаку, пресељењем у живот вечни, оне коју гроб и смрт не могаху задржати јер будући Матер Живота ка животу је пресели Онај који се уселио у њену пречисту утробу, тј. Господ наш Исус Христос.
Архимандрит Евсевије (Меанџија)
