Последица погрешне представе о Богу је погрешна представа о покајању. Хришћанин размишља о Богу у јуридичким или, боље, у моралистичким оквирима. Бог јесте Свезнајући, Свемогући,Творац и Спаситељ – све су ово атрибути, али шта је суштина Божјег бића? Бог је – пре свега и изнад свега – Љубав. Свети Василије Велики говори о различитој мотивацији човека према испуњавању Божјих заповести:
- човек се ставља у позицију роба – ако испуњава заповести из страха од казне;
- економски однос – уколико човек испуњава заповести због награде;
- животворни однос Бога и човека настаје када човек испуњава Божје заповести, јер воли Бога као Оца, а Бог жели да сви дођу у органско прожимање Божје Љубави.
Када доживљавамо Бога као Љубав и када грех посматрамо у односу на Бога Љубави, тек тада откривамо истинску погубност греха и огреховљене природе настањене у нашем срцу.
Бог даје заповести као путоказ животни и усмерење како треба живети. Негативна и императивна форма заповести провоцира у нама мишљење да Бог нама наређује да не радимо оно што нам по природи припада! Бог, међутим, нама говори да не чинимо оно што нам по природи не приличи!
Апостол Павле све заповести назива педагогом за сусрет са Христом. То су све путокази ако хоћемо да живимо у складу са аутентичним и здравим бићем човека у себи и другима. Грех није преступ, нити јуридичка, нити моралистичка категорија, већ онтолошка јер грех уводи човека у небиће, одвајајући га од извора живота. Да је грех правни или морални преступ било би човеку лакше, али умногоме недостојније његовог достојанства и потенцијала. Грех је скретање са пута нашег остварења као бића, и то вечног. Грех је немогућност спознавања истине да нас Бог воли. Грех је промашај циља. Грех је страшна категорија јер собом носи смрт. Грех је много страшнији у православном искуству него у било ком другом.
Не треба осуђивати себе и „посипати се пепелом“, мада и то, као прелаз ка покајању, има смисла. Покајање, кајање за човека Цркве (Тела Христовог) је непрестано стање чишћења, преумљења, узрастања у Божанској Љубави која побуђује непрестано отапање греховних окова душе.
Констатација да смо далеко од пута ка Богу. Осећање потребе и носталгије да се Богу вратимо. Носталгија за лепотом заједништва са Христом. Чежња за пуноћом се огледа чак и кроз девијације кроз које пролазимо, и кроз врлине. Грех је одступање од самога себе. Много је важније да смо на путу ка Богу и остварењу свога бића, него на којој смо лествици. Покајање је чежња за повратком на прави пут.
Ми, хришћани, не разликујемо се много од осталих људи и, формално, ми нисмо ништа бољи од људи који не верују у Христа. Разлика је споља мала, али суштински је врло битна јер нам се у односу на ту разлику даје могућност да будемо прави и аутентични људи.
Презвитер Александар Поповић
Извор: Радио Беседа
.jpg)
