Престони празник Саборног храма Преображења Господњег у Загребу прослављен је вечерњим богослужењем уочи празника које је служило свештенство Саборног храма и Светом архијерејском Литургијом којом је на сам празник началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. Г. Порфирије. Његовом Високопреосвештенству су саслуживали архимандрит Стефан (Поњарац) из Епархије британско-скандинавске, јереј Душан Андрић из Фоче, јереј Дејан Мандић из Копра, јерођакон Атанасије (Вујовић) из Митрополије црногорско-приморске и братство Саборног храма.
После прочитаног Јеванђеља беседио је Митрополит Порфирије. “Славећи Христове празнике, празнике Пресвете Богородице и Светих, ми откривамо смисао и значај тих празника за нас и за наше спасење, јер сви догађаји из Христовог живота који се славе у Цркви нису ништа друго него пројава и потврда љубави Божије према нама људима. То је пројава љубави Божије и бриге Његове за спасење свих људи без изузетка, али исто тако и за остварење смисла читаве творевине.
У догађају Преображења Господњег открива се смисао нашега постојања. Наиме, Бог је дошао у свет и узео на себе потпуну људску природу, а сада, успевши се на Гору Тавор, будући Бог, али у људској природи, ту природу преображава. С једне стране Бог узима на себе нашу природу да би је нераскидиво сјединио са собом, али та природа у јединству и у заједници са Богом позвана је да буде преображена. У догађају Преображења Бог нам показује где је наше порекло и одакле смо ми. У тој светлости Он заправо показује наше будуће стање, наше преображено стање и преображену природу. У исто време показује да је та будућност већ овде са нама, једноставно речено, да оно што је наше назначење и наш циљ, односно оно што нас чека треба, већ овде и сада, да буде наше искуство. Kорен нашег постојања није овде у историји него, по речима апостола Павла, чекамо град који ће доћи, Горњи Јерусалим, Царство Божије које нам је дато да га већ овде и сада кроз Цркву живимо.
Зато је наша лична Гора Тавор, место на коме ми доживљавамо печат и круну свога преображаја, управо света Литургија. Она је почетак и крај. Храм није напросто место где ми долазимо и молимо се за наше духовне и личне потребе. То је место где се служи света Литургија и где се ми причешћујемо Телом и Крвљу Христовом и тако постајемо сутелесници и сукрвници Христови, постајемо део Његовог тела, али истовремено постајемо једно и међусобно“.
Празнична радост увећана је и Светом Тајном рукоположења. Током свете Литургије Митрополит Порфирије је у свештени чин ђакона рукоположио Александра Лукића, дипломираног теолога из Горњих Смртића.
