Читајући својевремено речи оца Мојсија Светогорца из кутлумушке келије Светог Јована Златоустог о нашем преподобном Херцеговцу, монаху Георгију (Витковићу), наишао сам у предговору и на ове речи: „У скиту Свете Ане подвизавао се Црногорац, отац Мина, који је доспео да ради до три хиљаде метанија дневно...“ Ово је било сасвим довољно да пожелим и сазнам још понешто о овом дивном подвижнику србског рода, кога је својевремено радо посећивао Свети Нектарије Егински, као и црногорски књаз – потом и краљ Никола Петровић, а Старац Пајсије Светогорац га са поштовањем и љубављу помињао у разговору са побожним Хришћанима, називајући га светим човеком.
Након што ме је Господ удостојио ђаконског чина, обогатио сам свој Помјаник именима многих светогорских подвижника, надајући се и њиховој узвратној љубави и молитвеној подршци. Међу њима је и јеромонах Мина. Верујем да оно мало што се отворило да сазнам о њему јесте његов благослов. Нека би овај скроман текст био подстицај да се они, нарочито монахујући, далеко молитвенији, умнији и перу склонији од мене, лате подухвата и допринесу да наш православни род сазна што више и прослави овог преподобног, достојног похвале.
За сада немамо конкретније биографске податке о Старцу Мини. Можемо да претпоставимо да је своје подвижничко успињање ка Вишњем Јерусалиму започео у светом Хиландару. Хиландарски монаси Тома и Јосиф су аутору овог текста казали да су у манастирској хроници из 1905. нашли име овог блаженог Мине у хиландарском братству, са напоменом да се налази у Карејској испосници. Стога, поуздано знамо да се пре Преображењске келије у скиту Свете Ане неко време подвизавао са још двојицом србских монаха у Типикарници, карејској испосници Светог Саве. О томе сведочи и учени монах Сава Чех, Хиландарац: „У садашњем тренутку Типикарница се налази у најбољим рукама. Као старешина служи јеромонах Мина, по рођењу Црногорац. Два монаха су му подређена, старији са именом Епифаније, млађи Кирил. Сви се труде да испуне дужности и подржавају се међусобно у вршењу своје службе. Шта им затреба за живот, то им даје Хиландар у довољним количинама. Од ранијих година постоји легат са каматом од 510 гроша годишње. Друге редовне зараде Типикарница нема, али страни и домаћи добротвори о томе брину издашно, тако да задужбина и у овим скромним условима напредује. Те милостиње отац Мина користи крајње савесно за улепшавање цркве и реновирање грађевина. Током 1907/1908. дао је да се изради једна дивна икона Мајке Божије Тројеручице. Купио је олтарске утвари, обновио свештеничку одору и заједничке иконе србских светих. И монах Епифаније дао је свој прилог – да се о његовом трошку изради свећњак у вредности од више турских фунти, који виси у предворју.“
Сазнали смо да се у октобру 2019. појавила књижица на јелинском „ΠΑΠΑ - ΜΗΝΑΣ, Ο ΜΑΥΡΟΒΟΥΝΙΟΣ“ у издању келије Часног Претече у скиту Свете Ане. Међутим, нисмо за сада успели да је набавимо.
Највише података о овом Преподобном може се наћи у књизи „Синови Светлости“ јеромонаха Хрисанта (1894-1981), духовника светогорског скита Свете Ане.
Старац Хрисант се родио 1894. године у Пиреју, од благочестивих родитеља Атанасија и Евгеније, потоње монахиње Меланије. Подстакнут чудесним знамењима на Крштењу малог Христоса (како је Старцу било име пре монашења), знаменити свештеник Николај Планас је предсказао да ће овај младенац примити свето свештенство и да ће угодити Богу. Васпитањем будућег Светогорца бавила се његова благочестива прабаба Деспина, која је помагала у пирејском Преображенском храму. До краја живота Старац Хрисант је се радо сећао и са сузама говорио о њеној скромној келији и строгом поретку живота, поукама о скромности и уздржању, Исусовој молитви, те узвишености и благодати монашког начина живота. Већ са пет година дечака је водила у храм Светог Пророка Јелисеја у Монастираки, где су се сабирали ревнитељи духовног живота из целе Атине и околине да би присуствовали богослужењима по Светогорском типику. Будући Старац је овде имао прилику да у подвижничко-благодатној атмосфери види и упозна многе личности светог живота, попут оца Николаја Планаса, оца Антонија, оца Методија са Свете Горе, монахињу Синклитикију и многе друге. Када је мало поодрастао, Христос се овде упознао и са благочестивим и поштовања достојним светогорским духовницима: оцем Панаретом, оцем Матејом, оцем Јованом и другим ученицима и чедима Светог Нектарија Егинског. Они су углавном служили у храму Вазнесења Господњег у Панкратији – метоху светог манастира Симонопетра.
Један од најважнијих догађаја из Старчевог младићког периода јесте сусрет и познанство са Старцем Јеронимом, каснијим светим игуманом манастира Симонопетра. Управо је познанство са Старцем Јеронимом на пресудан начин утицало на младог Христоса, па се 1911. са својих седамнаест година упутио на Свету Гору како би се подвизавао у манастиру Симонопетра. Упркос младости, показао се сасвим зрелим у својим подвизима, поставши примером савршеног послушања, одсецања своје воље и испуњености богомислијем. Бивао је први на богослужењима и на манастирским послушањима.
У овом манастиру упознао се са подвижницима из скита Свете Ане, чијим примером и поукама надахнут, ужелео се још већег подвига и безмолвија. Стога је и прешао у скит, у келију Усековања главе Светог Јована Претече, где је постао послушник Старца Азарије, који га је и постригао у анђелски образ, давши му име Хрисант. Братство ове келије тада је чинило пет монаха. Старац Азарије је заволео ревносног Хрисанта и подробно га уводио у тајне трезвеноумља и непрестане молитве. Ипак, због извесних искушења међу братијом, Старац Азарије је био принуђен да Хрисанта упути у келију Свете Тројице, где се неко време сам подвизавао све док му, како је сам касније сведочио „Света Ана није послала со осољену благодаћу – Старца Онуфрија.“
Старац Онуфрије се калио и духовно сазревао као верни послушник свог светог духовника – Старца Мине Црногорца, након чијег успенија је остао сам у скитској келији Преображења Господњег, која се налазила недалеко од келије Свете Тројице. Старац Онуфрије је до краја земаљских трудова остао духовником оца Хрисанта. Достигао је висине подвижништва као верни послушник свог Старца Мине.
Онуфријева сећања на Старца Мину забележио је управо Старац Хрисант. Онуфрије, пре монашења Зотикос, био је родом из околине Цариграда, и још као врло млад заволео је и свим срцем пожелео монашки живот. Он је након многих искушења стигао на Свету Гору и отишао у манастир Ивирон. Пошто је желео да подражава светогорске подвижнике, хранио се дивљим грожђем које је расло око манастира. Благовољењем наше Царице, Пресвете Богородице, пришао му је један побожни хришћанин и упитао га одакле је и који је разлог његовог доласка на то место. Пошто је Онуфрије (тада још Зотикос) укратко испричао зашто је дошао, хришћанин га посаветује да се упути у скит Свете Ане старцу Мини, Србину из Црне Горе. Дошавши у скит, одмах је потражио келију старца и покуцао је на његова врата. Улазећи у цркву, Зотикос виде да тече миро из иконе Пресвете Богородице пред којом је горело кандило. Тада Зотикос схвати да се старац Мина молио пред чудотворном иконом Пресвете Богородице званом “Вратарка”, да она просветли оног поклоника и да га упути на овог светог старца пребогатом у врлинама.
Као искушеник Зотикос никада није занемарио послушање. Видевши његову савршену послушност, Старчевој радости није било краја, па га је ускоро замонашио и дао му име свог блаженопочившег старца Онуфрија Кипранина. Старац Мина служио је свакодневно Свету Литургију док су му из очију текли потоци суза. Никада није отворио уста да би нешто проговорио, чак ни о спасењу душе, осим за трпезом. Сем поменутог Онуфрија, имао је још једног послушника, Викентија Крићанина. Живели су врло строго, у крајњој оскудици. Старац Онуфрије се често сећао како су он и његов сабрат, млади и огладнели, јели са великим апетитом из једног чанка. Тек што би мало задовољили глад, Старац Мина би упитао: „Јесте ли јели?“ Његов оброк је био оно што би преостало, три - четири кашике. Мирно и полако би узимао храну како они не би помислили да је много гладан. Пре повечерја, старац Мина је имао обичај да поучава своје ученике умно -срдачној молитви и говори о духовним плодовима, које она доноси савршеним послушницима. Једанпут, док их је поучавао, упитао је оца Викентија Крићанина, о чему размишља и где му се налази ум док слуша поуке. Он му одговори оно што му је говорила помисао: “Ех, кад би сада био на Криту да поучим своје земљаке и манастире тамо, тако да нестане варварства које је завладало на целом острву.” Старац Мина му на то рече: „Благословени, ја хоћу да Вас научим ономе што ми је предао мој покојни старац Онуфрије Кипранин, а ти се сетио Крита? Онуфрије никад није помислио на свет јер има самоукоревање, а док ме је слушао, срце му је било испуњено радошћу. Ниједном ме није прекинуо, док ти, зато што патиш од гордости, помислио си да будеш учитељ мирјанима. Мирјани имају своје учитеље који ће их управљати ка путу спасења душе. Ми, који смо овде, на овим стенама, имајући за заштитницу мајку Пресвете Богородице, Свету Ану, треба да имамо самоукоревање, а оно ће нас, ако то желимо, узнети кроз созерцање створеног до познања наше ништавности. Када достигнемо познање сопствене ништавности, разумећемо житија Светих Герондија и Софронија, а пре свега оне који у манастирима обитавају у послушању. Погледај како је старац Дамаскин, кроз самоукоревање и познање своје ништавности, био удостојен да види светитеље који су били сахрањени у близини његове келије, да му се они јаве и наложе да пренесе њихове мошти на друго место. Ово ти укратко пишем - пази да не изгубиш причешћивање пречистим Тајнама, како сам ти одредио. Када идеш у кириакон (саборни храм у скиту), потруди се да улазиш на ’Благословено Царство...’, да не би разговорима пре Свете Литургије изгубио созерцање самоукоревања које ће ти донети велико добро. Опрости ми што ти много говорим, али сам приморан на то ради спасење душе твоје. Размисли о томе где сам ја завршио својим непослушањем, јер да сам остао сам, имао бих једноставност и познање своје ништавности и не бих ни знао шта се дешава у свету. Молим те, моли се и за мене ништавног не би ли Света Ана, наша заштитница, показала своју милост и спасила моју душу.“
Откако је Старац Мина научио јелински језик, потпуно се предао читању богословских и трезвеноумних дела Светих Отаца. Док је читао житија светогорских отаца, бивао је духом узет и узнесен на висине, далеко од свега земаљског, све до седмог неба. Старац Онуфрије га је посматрао и постављао питања, а он би му рекао: „Не могу да ти одговорим’’. Једног дана док су јели, Старац Мина без речи остави кашику јер његов ум беше узнет у небеске висине. Чим се повратио, старац Онуфрије га упита са сузама у очима и највећом побожношћу: ‘’Старче, ти добро знаш да ме је Портаитиса предала теби у руке. Зато те молим да ме поучиш и да ми кажеш реч Божију, да би ми те речи остале као завештање у овом животу препуном туге и брига.’’ Старац Мина, видећи његову побожност и сузе, а знајући одавно његово потпуно одсецање сопствене воље и помисли, отвори уста и смиреним гласом поче да га поучава: „Оче Онуфрије, монашки живот је ангелски. По предању отаца и следећи њиховом примеру, монах, иако носи материјално тело, удостојен је да буде земаљски анђео, који се у време молитве и јела сећа на којој висини је био и одакле је пао из непослушања. Добро је да монах буде у највишем созерцању, које се назива небеско и рађа се из љубави Божије. Када стигне до божанске љубави, његов ум не налази утеху у овом свету, већ тражи друштво наднебеских умних бића, у славословљу и благодарењу Троипостасном Богу, настањеном у његовом срцу. У овом небеском созерцању ум једног монаха може да пребива данима, а другог тек толико колико траје трептај ока.’’ Онуфрије би потом тражио: „Старче, молим те, поучи ме шта значи ‘бити узет и узнесен духом’ и како до тога долази?’’ Старац би му одговарао: „Монах у манастиру, треба да мисли о себи да је ништа, а о ономе коме треба да се потчини да представља самог Богочовека, Господа нашег Исуса Христа, те је дужан да слуша његове савете. Видиш шта је искусио апостол Петар својим послушањем, кад му је Господ рекао да баци поново мреже у море. Он му рече: ‘Учитељу, целе ноћи ништа не ухватисмо, али послушаћу твоју заповест и бацићу мрежу’. Његово послушање, које је кћи смиреноумља, је ухватило мноштво риба. Тако и послушник који хоће да искуси да му ум буде узет и узнесен, и да буде у друштву небеских чинова, треба да је послушан свом духовном оцу и руководитељу коме је Бог поверио његову душу. Послушник кроз послушање задобија сузама пре свега чисто срце, достиже до тих суза радости и весеља, док душа тражи савршено тиховање. Његов духовни руководитељ разуме умом да је послушник одсекао ‘зашто тако, а не овако’, види да је он као жедан јелен и моли свеблагог Бога да просветли његов ум, који је снага душе, и да му дарује оно што му је на корист. У храму за време савршавања Страшних Тајни послушник чује како се поје ‘Свјати Боже ...‘ и осећа како је његова душа унутар тела, а ум је умртвљен за све земаљско и постаје као вода. Налази се у стању иступљења, види сву творевину у њеној правој природи док запањени ум слуша ушима душе оно што се поје у цркви. Истовремено слуша и гласове безбројног мноштва ангела који заједно са војујућом Црквом поју Трисвету песму. Душа поскакује од радости, ум се наслађује созерцањем свега тога, све види и не жели никада више да се спусти на земљу, али чује појце: ‘Ми који херувиме тајанствено изображавамо...‘ То је први дар благодати Духа Светог савршеном послушнику. Његов старац га посматра, као и братија и оци и диве се како се удостојио тога да буде духом узет и узнесен на висину. Када отпочне ово одвођење духа на висину, онај ко се удостојио тога тражи такво тиховање које не би нарушило ни шуштање лишћа лимуновог дрвета, што расте изван нашег параклиса Светог Преображења. Погледај шта је радио Свети Григорије Палама Солунски: недељом после Свете Литургије, која се у манастиру Великој Лаври служила заједно са бдењем, повлачио би се у испосницу Светог Саве - касније по њему названу Испосница Светог Григорија Паламе - не носећи са собом ни хлеба, нити воде. Ту би провео целу недељу у тиховању препуштајући ум созерцању. Цео његов унутрашњи човек се удубљивао ни у шта друго до само у лепоту Божију. Када би се Светитељ спуштао у манастир, лице би му сијало. Видећи га наши оци би говорили један другом и радовали се: ‘Видите ли плодове послушања? Видите ли плодове одсецања своје воље и умовања? Он, који је био племић у Цариграду, није пошао да тражи човека спољашњег светског образовања, већ је нашао старца без спољашње мудрости, међутим преданог унутрашњој, божанској мудрости, која се састоји у срдачној молитви. Нити кап воде није узимао да освежи своја сува уста без сагласности свог духовног руководитеља, и чега се удостојио: удостојио се да једе од ангелског хлеба који сваки човек жели да окуси. А који је то ангелски хлеб? То је најслађе име Господа Христа, то је срдачна молитва, тј. молитва: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас.’ Тако је Свети Григорије сопственим примером, тајинственим делањем и срдачном молитвом помагао све оце који су му долазили. Многи од њих су почели да следе његов пример.“
Када је свети Нектарије Егински обилазио Свету Гору, угледајући се на пчеле, ишао је свим оцима који су имали велике дарове светости. Дошао је и духовнику, старцу Мини. Започели су разговор о небеским стварима које су изнад свеколике видљиве и створене природе. Прошла су два и три дана. Старчев послушник Онуфрије, забринут, покуцао је на врата, отворио и видео њихова лица како светле. Старац Мина му рече: ‘’Прошло је тек пет минута и већ си нас прекинуо?’’ Потом је отишао у цркву и видео Минеје означене граничницима на два или три претходна дана, и схватио да је толико дана прошло од како су започели разговор, а не пет минута. Замолио је оца Онуфрија да о томе никоме ништа не говори...
Даље је Старац Онуфрије приповедао оцу Хрисанту: „Ми смо, пењући се на Атос са мојим покојним старцем Мином да сечемо дрва, држали ум у созерцању и заборављали на хлеб. Старац Мина би угледавши и неку најнезнатнију ствар започињао најчудеснију поуку и то тако да се често пута дешавало да због тих поука промаши канал у који смо убацивали дебла која је требало спустити. Никада, баш никада, није се уплашио нагомиланог грања и другог што би дебла повукла за собом док су се котрљала низбрдо са Атоса. Говорио ми је: ‘’Веселниче, видиш ли ово дрво? Одсекли смо га и убацили у канал да се спусти до скита јер нам је потребан за рад. Пазили смо на дрво, да напор не пропадне и обрадовали се кад би га угледали у Светог Пантелејмона, јер наш труд није био узалудан. Сад, секира и други алат значе повлачење из света, а пре свега, ту је срдачна молитва. Када монах окуси од њене сладости, док посматра стене Атоса и сећа се отаца, ум долази у стање созерцања, срце се наслађује духовним сладошћу од светиње овог нашег места и заборавља на све друго. Као што водимо рачуна да сувишан терет не покрије балван, тако је и монах дужан да пази како не би изгубио своју побожност, већ да непрестано буде у созерцању, имајући непрестано пред очима све горе речено.’’
Године 1913. скит Свете Ане је имао педесет и четири келије. Изнад, где је колиба Светог Евстатија, била је једна велика стена, која ако би пала, разрушила би све до једног. Оци из скита су молили старца Мину да предузме да се она обори у кланац суседног манастира Светог Павла и да се тако сручи у море. Он се бојао да ће сви оци са Свете Горе, пошто су га веома поштовали, разгласити да је он оборио стену слободом коју је имао пред Свеблагим Богом. Блаженопочивши отац Онуфрије га је касније ипак убедио и он је послушао јер је имао послушање и према најмлађим калуђерима. Рекао је монасима да посте и да се моле Светој Ани, а затим да сваки од њих узме какав било конопац да би везали стену и оборили у море. Сви су га послушали и донели конопце. Пошто је везао стену, старац Мина узе једну металну полугу и творећи умну молитву, повика: „Браћо и оци, молите се Светој Ани да нам помогне“. Поставио је полугу испод стене, и она се одмах отцепи са свог места. Иако је била нагнута према келији Светог Евстатија, након тога се својом лакшим делом нагла према кланцу Светог Павла, где је и пала. Ово чудо је показало какву слободу и љубав је имао Старац Мина према Светој Ани. Да би избегао похвале од отаца позвао нас је и рекао: „Видите ли, оци и браћо, колику љубав Света Ана има према нама, да је својим рукама гурнула стену у море“. Видећи овај догађај, наши оци су са сузама, умиљењем и духовном радошћу прославили Свету Ану. Старац Мина се са својим послушником, старцем Онуфријем, повукао славословећи Бога јер је наш скит спашен од тако велике опасности. ...Од када је лево стопало Свете Богородитељке Ане доспело на Свету Гору, Свеблаги Бог њеним светим моштима чини безбројна чуда...
Старац Онуфрије је даље сведочио о Старцу Мини: „Мој старац Мина је имао обичај да поподне пије кафу. Схватио сам да му је кафа постала страст и то сам му једног дана и рекао: ‚Старче, јеси ли приметио да ти је испијање кафа постало страст?‘ Он се загледа у моје лице, а потом оде у своју келију и остаде тамо два - три дана. Разговарао сам о томе са сабратом: ‘Оче Викентије, видиш ли да старац пије кафу са страшћу? Донеси справу за печење кафе и гледај шта ће бити. Чим га старац буде чуо, изаћи ће из собе.‘ Заиста се десило како сам рекао, старац је изашао и рекао ми: ‘Много ти хвала, оче Онуфрије, сине мој, што си увидео да ми је кафа била страст. Треба да престанем са тим да не будем осуђен на пакао.‘ Од тада старац никада више није ни погледао према оном месту где смо држали кафу, јер је пазио да не оде са овог света и са најмањом страшћу, како не би морао да за то даје одговор и да буде осуђен на ваздушним митарствима...“ Настојник скита је једном послао Старца у околину Халкидикија да исповеда хришћане. По његовом повратку је требало да му за то да пшеницу, али му овај благословени не даде ни једно једино зрно. Нас младе је то растужило. Он нас је својим примером учио трпљењу и стрпљивости, да бисмо га следили у томе и истрпели оскудицу неопходне хране. Никада се нисмо гневили. Ја сам дошао у такво стање да сам искашљавао крв, а Старац видећи то, трчао је до мора и доносио ми рибе. Касније су и нас постављали за настојнике скита, па је Света Ана просветлила једног хришћанина, који је имао овце, да нам пошаље мешину путера. Старац је однео путер на свештени сабор стараца скита да бих ја добио благослов и допуштење да га трошим за своје потребе. Тада сви оци са свештеног сабора рекоше са великом радошћу: „Шта то причаш, духовниче! Да се спасе твој послушник Онуфрије, имаш благослов свештеног сабора не само да једе путер, већ и све друго (јаја и слично) да користи што је потребно за њега и његово здавље. На тај начин ми је било боље, само што ми се глас пресекао. Како сам некад викао, сад не могу, него само врло тихо да говорим, као што и чујеш.“
Старац Пајсије Светогорац је, како бележи у својој књизи Атанасије Раковалис („Старац Пајсије ми је говорио“) о подвижништву, строгости и уздржању Старца Мине приповедао: „У скиту Свете Ане био је један отац Мина. Свети човек. Никада није окушао, чак ни биљно уље. Имао је велике подвиге. Нису само ти подвизи говорили о његовој светости, било је и другог. Једанпут, када је у његовој келији био престолни празник, дошао је један рибар и каже му:
-Оче Мина, донео сам ти за празник свежу рибу.
-Јуче је била недеља – одговара монах.
-Да, недеља.
-Е, говори отац Мина – то је забрањена храна. Хоћеш да се увериш?
-Узео је једну рибу и баца је мачки. Мачка је са гађењем окренула главу и отишла.“
Својевремено је и Господар Црне Горе Никола, чувши за врлину Старца Мине дошао на Свету Гору да би се сусрео са њим. Том приликом се задивио како Старац ни после толико година није изгубио нагласак свог завичаја. Покушао је да га фотографише, али је било неизводљиво. Пошто га је умолио да пође, господар га поведе са собом у Црну Гору. Тамо је као нови Козма равноапостолни утврђивао Црногорце у православној вери и поучавао их да остану у њој, као и да науче грчки језик, који ће их кроз изучавање отачких текстова духовно узвисити и подићи до седмог неба. Сви Црногоци пошто би чули његове поуке, прослављали су Свеблагог Бога што је из њиховог рода подигао таквог учитеља, да их учврсти у Православљу. Пошто је завршио ову своју свету мисију, Старац Мина се вратио на Свету Гору, у скит Свете Ане.
Старац Мина је био познат и нашем Светом Владики Николају, који је као епископ охридски радо походио Свету Гору и обилазио светогорске подвижнике, попут Старца Силуана. Владика Јован Велимировић, у свом животопису Светог Николаја Жичког, тврди да је њега из философа у богослова претворила Света Гора Атонска, којој се приближио са Охрида. Он између осталог пише: „Владика је много поштовао и Србе Светогорце. Једном, на слави код Владике Николаја, по сведочењу оца Рафаила Никољског, нађу се и игуман Мина, старешина манастира Драче, и игуманија Јелена, старешина Враћевшнице. Међу њима се поведе нека расправа, које се претвори скоро у свађу. Тада Владика пошаље да му зовну оца Јефрема Светогорца, од кога Владика затражи да им свима исприча причу о србском монаху Мини, који је живео на једном метоху:“Тако ми пођемо и кад смо стигли близу тог метоха, кад украј пута сеђаше један старац, сав неуредно опремљен у некој старој похабаној монашкој одећи. Онако скроман и смирен, кад угледа нас он устаде, поклонивши се, узе од Вас, преосвећени, благослов. Ви га тада запитасте:“Молим Вас, да ли знате где је овде метох где живи испосник, отац Мина?“Он мало оћута, па ће рећи:“Ама знам, само ја вама не бих препоручио да идете код њега. Немате ви ту шта да видите, ако сте што мислили. Тај је старац врло неуредан човек, па ћете само покварити све добре утиске, које сте добили у разгледању осталих светиња и манастира. Него се, молим Вас, Ви лепо вратите, те још разгледајте друге монахе и манастире/.../Ето, тај Мина је велики лењивац. Одвојио се и отишао од братије из манастира, јер неће да ради. Воли да се што више излежава и на туђ рачун да живи. Из манастира добија храну, па још извољева какву он хоће. Одао се и свим пороцима, па мислим да је боље да се вратите.“ Ипак, посетиоци не одустадоше и монах их поведе ка келији старца Мине. У ствари, то је био он сам; отворио је црквицу и почео да чита молитву:“Посматрајући га како предано чита, ми приметисмо да је отац Мина за један добар педаљ уздигнут од земље, тако да нас све подузе нека духовна, умилна језа,па нам беше тешко одвојити се од њега и од оне молитве. Да је хтео цео дан да се с њим молимо, не би нам било тешко, тако се лепо осећасмо. И тек тада видесмо и схватисмо светогорског подвижника, Србина, старца Мину, кога нађосмо у прљавој и дроњавој монашкој одећи на путу, који сам за себе изговори све најгоре што може да буде, ау цркви се преобрази у човека светла и отмена, готово анђела, који лебђаше у ваздуху. И он унапред знађаше да ће имати посету и ко ће га посетити, јер је било све намештено и спремљено као за госте. Чак је и ручак спремио и поставио тачно за онолико колико је нас бил, и веома нас лепо услужио са великим расположењем и задовољством“. Овај старац Мина је гостима прорекао да ће Србија ускоро бити поражена и окупирана, због велике отпадије од Бога.“
Једне године сазван је сабор од настојника свих словенских келија и скитова. Међу њима је био и Мина. Покренута је расправа у којој су сви нападали на јелинске оце. Старац Мина је ћутао јер је имао обичај да не говори уколико га неко не пита. Напослетку упиташе и њега за мишљење о реченом, а он одговори: „Оци и браћо, овог тренутка чините неправду, клевету и незахвалност. Пресвета Богородица је послала Светог Антонија из манастира Есфигмена у велику Русију и он проповедаше православну веру, предајући уз њу и монаштво. Од јелинских монаха и архијереја ми смо научени православној вери и Светим Тајнама. Пре прихватања ове вере били смо мали варварски народи који су освајали једни друге. Наше оце на путу за Црно море задеси олуја на мору и они се молише непознатом Богу, који је био Тројични Бог, те он посла Архангела Михаила и спасе их. Након тог догађаја, дошавши у један град, направили су идол Архангела Михаила. Када су касније на позив дошли византијски проповедници православне вере и видели овај кип, прославили су Свеблагог Бога, који се стара о спасењу наших душа.“ Још много тога је Старац Мина рекао што је затворило уста свих управитеља келија и колиба словенских скитова на Светој Гори. Након што се скуп завршио, Старац Мина се спусти овамо у скит, стаде испред самих врата колибе и рече: „Онуфрије, веселниче, од сада па убудуће нећемо узимати ништа из руских манастира и келија: ни хлеб, ни маслине, ни једну иглу“ (тада су руски манастири и келије делили милостињу монасима, који су били лишени свакодневне хране), „него ћемо радити непрестано да бисмо могли да живимо од свог рада).“ Пошто је био свет човек и генијалан кад је вештина у питању, направио је по допуштењу заједнице скита један предмет који смо употребљавали за петохлебницу, односно један званични, вешто направљени сасуд, који је на себи имао један крст на чија три крака су била места предвиђена за свеће, затим три бочице у које се сипало уље, вино и пшеница, док је пет хлебова, које свештеник благосиља током бдења, било распоређено у круг. Када су други манастири видели овај фини рад сви су тражили од њега да направи и за њих, јер такав предмет није постојао. Старац Мина се неизмерно радовао што је имао посла и што није јео од туђег труда. Сви Светогорци, па и најмањи манастири, су набавили ово дело од Старца Мине, задовољни што су се ослободили тањира и послужавника, које су раније користили.
Никада га нисмо видели уморног, напротив, увек је био као јелен који чезне за изворима вода. Старац Мина никада није бројао новац, а када би се десило да скупи двадесет или тридесет лепти (стоти део драхме), отишао би до пристаништа манастира Ксиропотам где су биле бакалнице и куповао потребно. Мирјани који су тамо радили, знајући да он није бројао новац, нити је тражио рачун, за ствари које су коштале само пет лепти, јер је тада све било јефтино на Светој Гори, задржали би сав новац из његове торбице. Када би се вратио горе у скит, ми његови послушници, с обзиром да нисмо имали више новца, тешка срца бисмо му рекли: „Старче, шта се десило, опет су ти узели новац?“ Он нас је затим тешио говорећи да нас неће напустити ни Пресвета Богородица, нити Света Ана, јер смо ми калуђери и имамо за заштитницу Мајку Божију и и Његову баку, Свету Ану, и куд год да кренемо, пред нама је њихова заштита и ничега нас неће лишити. Немајући ни пребијене паре били смо жалосни, али смо имали веру у Пресвету Богородицу. Давали смо свој рад и куповали потребно будући у великом сиромаштву, али сиромаштву које нас је удостојило да се везујемо за Бога. Овде, у скиту, многи су веома поштовали старца Мину и долазили код њега на исповест. Међу њима је био и један који је у ангелској схими добио име монах Антим. Он је у свету непрестано пролазио многе турске крајеве. Локалне хоџе су га чак и обрезале. Старац Мина је био у недоумици коју епитимију да му да, зато му је рекао само: „Имај трпљење овде код нас и Света Ана ће ти помоћи да се спасеш“. Овај је послушао старчеве речи, али ђаво му је толико позавидео, да је повео страшан телесни рат против њега, подсећајући га на телесна наслађивања у свету. Плакао је и молио старца Мину да се моли за њега Светој Ани да га ослободи ове борбе. Затим је сам себи задао епитимију да преноси бурад од сто ока (128 кг) од пристаништа до скита. Успут није застајао ни да предахне, осим само два минута да би се одморио, у сузама и јецајима молећи се Богу да га ослободи огњених стрела лукавог, а потом би настављао пут. Старац чим би га угледао, пожурио би да му помогне у његовој духовној борби очинским саветима. Свеблаги Бог видећи његов труд, простодушни повратак православној вери и чисту исповест, удостојио га је да порасте у меру истинског покајања, и на тај начин да за кратко време крене спреман за Царство Небеско. Када би се сетио њега, старац Мина би говорио: „Слава ти, Боже, што је брат завршио свој пут у покајању и исповести.“ Једне године је празник Светих четрдесет мученика пао у Крстопоклону недељу, и по обичају, требало је да се служи бдење у саборном храму скита. Старац Мина је дошао на бдење и чуо како чтец произноси канон Светих четрдесет мученика на повечерју, јер је, како су му објаснили, стигао један поклоник који је платио бдење другом светитељу. Старац је сместа отишао до настојатеља и рекао: „Молим те, старче, настојатељу, учини ми да буде бдење и за Четрдесет мученика, платићу ти“. Настојатељ, потресен јер је знао за његово нестицање и сиромаштво, попустио је на упорне молбе и сузе, и наложио да се служи бдење и за Светих четрдесет мученика. Ови светитељи су старцу Мини узвратили за његово поштовање према њима тиме што се он из овог привременог живота упутио у вечни живот на дан њиховог спомена. Када би неки брат одлазио са овог света, наши оци би га однели у гробље скита, где би преко духовника тражио потребни опроштај од братије, јер је можда некад некога ожалостио. Приликом одласка Старца Мине из овог света, није се нашао ниједан брат да каже да га је старац некад ражалостио, него су сви исповедили да, иако је често био уморан, никада није одбио да помогне никоме ко је тражио помоћ, било материјалну, било духовну. Била су два брата који су се свађали између себе јер је један од њих, по имену Зосим, тражио неколико гроша од другог, које му је, како је тврдио, био дужан. Међутим, други брат је говорио да му ништа не дугује, и тако су били у непрестаној свађи. Видећи то, старац Мина дође и рече ми: „Авај, веселниче, старче Онуфрије, ови се свађају. Треба да нађем гроше да их дам овоме што тражи, да престане свађа.“ Тако мој старац узе сав новац који смо имали у колиби и однесе их старцу Зосими рекавши: „Старче Зосима, узми ове гроше што ти је послао старац... који ти је дужан. Само пази да то остане тајна...“ Тако је престала свађа међу двојицом браће. Приликом одласка Старца Мине из овог света, док су сви хвалили његове врлине, и старац Зосима рече како му је покојни старац тајно донео гроше од брата са којим је био у свађи. Тада онај брат чувши то викну: „Не, никада му нисам дао новац да ти донесе, старче Зосима!“ Када су оци чули ово, рекоше сви, и стари и млади: „Старац Мина је заиста са знамењима светости отишао из овог привременог живота у вечни.“
Други послушник врлинског старца Онуфрија Кипранина био је старац Серафим из Димитријаде. Да би достигао висину врлине свог старца, имао је савршено послушање према оцима из целог скита, чинио је све што би му рекли. Једног дана старац Мина му рече: „Брате, молим те, иди до арсане да купиш рибу, нужда је.“ Старац Серафим је одмах послушао и сишао до мора, међутим, рибари нису имали рибу. Уместо рибе, у његову торбу су ставили облутке из мора. Старац је узео торбу, и попео се назад до колибе. Рекао је старцу Мини да донесе велику тепсију да стави рибу, пошто је торба била врло тешка. Изручио је торбу у тепсију. Чим је старац Мина угледао облутке, рече му: „Видиш ли ти ово, непослушни? Твоја непослушност је рибу претворила у ово велико камење које си довукао овамо.“ Овај, пошто поверова у то, расплака се и затражи опроштај за своје непослушање. Старац Серафим је био неписмен, али касније се посветио калиграфији, тако да је до данас сачувана једна његова стихологија. Скончао је свој живот светитељски. Старац Дамаскин је био послушник истог старца. Тиховао је у једној пећини између колибе Преображења и Сретења. Ту је у савршеном тиховању очистио ум од свега земаљског и постао учитељ срдачне молитве. Потом је горећи огњем божанске љубави тражио дозволу од старца Мине, који је тада био старац њихове колибе, да му дозволи да оде на мирније место, да би кроз тиховање још више заволео крај свих жеља, Троипостасног Бога. Старац Мина је пао пред његове ноге рекавши: „Дозволићу ти да одеш на мирније место, али унутар нашег скита. Изнад колибе Свете Тројице, у правцу стена, има једна мала, полусрушена колиба. Тамо да одеш да тихујеш, да и мени будеш утеха у овом свету, јер смо чеда истог духовног оца.“ Сав радостан старац Дамаскин је одмах отишао, видео колико је мирно то место и, пошто му је старац Мина дозволио, почео да руши ксерокаливију. Око заласка Сунца нађе целе и нетакнуте мошти три светитеља, од којих се ширио неизрециви миомирис. Он поче да плаче од радости и среће. Спустила се ноћ. Седео је на стени, која је до данас сачувана, и размишљао о томе да обавести заједницу скита и манастир Велику Лавру. Око један по поноћи, према светогорском рачунању времена, док се молио, имајући чист ум, угледао је испред себе, три небеска човека, који га строго погледаше говорећи: „Старче Дамаскине, да смо хтели славу и похвале од људи, не би се пели на ово стење овде, где смо се лишавали и воде, не би ли нашли одмора у Царству Небеском. Узећеш наше мошти и отићи да их бациш на неко скривено место, да би остале тамо до општег Васкрсења, а ми да би добили плату на дан Суда од Дародавца Бога, који нас је својом љубављу удостојио да обитавамо на овом месту.“ Старац Дамаскин одмах узе свете мошти и пренесе до једног неприступачног места за које је само он знао, али не и оци из скита. Када је завршио своју колибу, ту су долазили многи оци, а пре свих ондашња омладина да би се учила од њега срдачној молитви. Многобројне су поуке старца Дамаскина о тиховању, али на жалост, ништа није сачувано од онога што је беседио, јер се није нашао човек да то запише. Свој земаљски живот старац је скончао овако: Била је Света Четрдесетница, шести март, када по древним обичајима нико није излазио из колибе. Старцу Дамаскину беше од Бога јављено да је дошао последњи дан његовог земаљског живота, зато посла једног свог посетиоца да позове послушника старца Мине, старца Онуфрија. Када је овај стигао, затече старца Дамаскина како плаче и упита га: „Зашто плачеш, старче Дамаскине?“ „Старче Онуфрије, молим те, узми ову књигу о Светом Јефрему и чувај је, јер ћу данас умрети непокајан.“ Старац Онуфрије се нађе у недоумици: „Старче Дамаскине, толико година си у тиховању, толико људи се спасило твојим поукама, и достигло светост, а ти кажеш да се ниси покајао?!“ „Да, старче Онуфрије, нисам се покајао, јер је требало да умрем као послушник старца Мине и да будем скривен у нашој колиби и људима непознат, јер похвале спречавају спасење истинских монаха“, одговори он док су му сузе у потоцима текле. Старац Онуфрије сиђе до свог духовника, старца Мине, и пренесе му све. Обојица се одмах попеше до ксерокаливије, где нађоше старца Дамаскина који већ беше блажено упокојен. Сахранили су га и вратили се у своју колибу, где тек што стигоше, старац Мина рече: „Имам грозницу и температуру“. На празник Светих четрдесет севастијских мученика 1916. године, отишао је и старац Мина из овог пролазног у вечни живот, скончавши светитељски. Његову молитву и благослов нека би имали!
Ђакон Горан Нухановић
