Карактеристика српског поимања жртве никадa се није огледала у неком одређеном обиму и квантитету којима би се мјерила њена вриједност. Жртвом достојном поштовањa смaтрало се све, од најмањега дара до највећег. И на дар се увијек узвраћало и узвраћа захвалношћу, и то захвалношћу не за дар него за љубав дародавца. Јеванђељска ријеч: какав си у маломе, такав ћеш бити и у великоме, чини нам се, могла би послужити као добро тумачење овом етосу – начину живота нашег народа.
(Као што знамо, међутим, наш народ је пролазио кроз разне „едукативне“ процесе по многим питањима, па и по овоме, које слободно можемо назвати суштинским животним питањем. Нарочито је болан траг остављала наука и поука 19. вијека, која је, чини нам се, просто гледано хтјела да у исту раван стави праведност и љубав. Читавог „рационалистичког“ и „позитивистичког“ 19. вијека у Европи упућиван је један те исти приговор да сиромашнима не требају дјела љубави него дјела праведности. Борбу за и у име љубави људи су замијенили борбом за идеју једнакости, која је или остала само идеја, или су под плаштом једнакости вршене најгоре могуће дискриминације и прогоњења у друштву (како је то нпр. било за вријеме комунизма). Приговарало се да су дјела љубави изговор за богате и да богати на тај начин желе да избјегну праведност и једнакост. Мислило се да богати тако желе сачувати свој положај и сиромашне, нарочито радничку класу, задржати у њиховом сиромаштву, не само као сиромашне, него и као обесправљене. А у нашем народу дјела милости или дјела љубави нису чинили само богати у односу на сиромашне, него и сиромашни у односу на сиромашне, и то је тако одувијек било. У Светом Писму се каже да није дар оно што се дарује од сувишка, него је дар оно што се дарује од срца.
Тачно је и то да држава треба да почива на темељима праведности, што је хришћански поглед на државу, али индустријско друштво као кулминација философског става 19. вијека, позитивизма и сцијентизма, управо је дошло у кризу. Однос између рада и профита постао је главно питање. Профит, односно капитал постао је средство моћи. И опет су радници, за које се испочетка чинило да ће достићи своју правду и своја права, постали обесправљени и нашли се у рукама малог броја оних који располажу капиталом. Мислило се да ће нови одговор или прави одговор за стицање правде бити разна удружења или такозвани синдикати унутар великих компанија. Али знамо и какав је резултат тога.
Римокатоличка црква на Западу је покушала наглашеном „каритативном“ дјелатношћу постићи неку равнотежу. Ништа није помогло уравнотежењу друштва, напротив – у Енглеској, Француској и водећим европским земљама јаз међу класама је већи него што је био. У нашем окружењу догодило се нешто још горе – као да су ријечи блаженог Августина биле пророчке – да ће се држава у којој се не управља праведно претворити у велику лоповску дружину. Наша Црква и наш народ увијек су знали да је у том односу државе и Цркве врло битно разликовати „оно што припада цару“, то јесте држави, и оно што припада Богу. Народ и Црква нису везали своју судбину за судбину државе, него се из Светог Писма учило шта тражи од нас наш Бог кад је у питању живљење овдје на земљи и међусобни односи међу људима.)
Овај одломак Светог Писма чита се пред почетак Великог и Часног поста и, врло занимљиво, зове се Јеванђеље страшног Суда: А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје.
И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као пастир што разлучује овце од јаради.
И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве.
Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.
Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.
Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видјесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо?
Кад ли те видјесмо странца, и примисмо? Или нага, и одјенусмо?
Кад ли те видјесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти?
И одговарајући цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.
Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.
Ко је ближњи мој – питаће неко Господа Исуса Христа – а Он ће на то испричати причу о милостивом Самарјанину који је оног пребијеног од разбојника помазао уљем, напојио вином и смјестио у гостионицу. Он је био ближњи. И наш народ је за ближњега свога и ближњим својим сматрао увијек онога који не говори о томе да ли нас воли или не воли, да ли нам добро жели или не жели, него који све што чини потврђује дјелима љубави. Покушаћемо на једноставан начин, можда би се то могло назвати „архитектонским“ или грађевинским поређењем, објаснити гдје је и у чему је извор оваквог погледа на стварност када је у питању схватање жртве и жртвовања у нашем народу.
Слободни смо помислити да одговор на љубав коју према човјеку покаже неко, по нашем мишљењу није одмах љубав него вјера, повјерење. Јер кад неко према нама показује љубав, он не успијева да нас аутоматски учини способним да га волимо, али нас сигурно учини другачијима кад је у питању вјера и повјерење у њега, у ту конкретну личност. Вјера би у том будућем односу, а који тог часа постаје процес, значила темељ и основу. Зашто нам је потребан темељ и основа? Зато да бисмо могли на њему почети да градимо жив и динамичан однос са оним који је према нама и у односу на нас поднио жртву и показао љубав. Градња такође подразумијева жртву, али она никад и никако не може бити само индивидуално дјело. Та градња је синергија.
Међутим, као што добро знамо, свако изграђивање подразумијева труд, зној, рад, трпљење. Трпљење, међутим, не може да буде без основа, али још више не може да буде без смисла. Основ трпљења је вјера, али шта је смисао? Смисао је нада. Међутим, и основ и смисао само су просте недоречености ако немају свог циља. А шта је њихов циљ? Циљ је љубав. Зато у свакој грађевини или на свакој грађевини, а нарочито на грађевини међусобних односа са људима морају бити постављени прозори који омогућавају и поглед изнутра и поглед споља, што опет значи комуникацију и никада и нипошто затвореност. На зидовима и стубовима трпљења, који не би имали никаквог ослонца, нити би могли бити носиви без вјере и наде, требало би онда као мудрост да се спусти кров који се зове љубав, без кога би свака грађевина бивала бесмислена и изложена стихијама које би је увијек лако могле разорити. (Отуда везаност нашег човјека за дом и домовину, јер тај дом није производ профита, него плод (међусобне) љубави.)
Ова наизглед једноставна слика у себи крије безброј предвидивих и непредвидивих појединости. Оно што би свакако требало предвидјети јесте и могућност неуспјеха. И оно што никако не би требало да заборавимо, а што нам историја нашег народа неумољиво посвједочује, јесте немогућност сигурности, односно несигурност дома самог по себи и самог за себе. То јесте, дом може бити разорен, али оно што га је градило остаје – остају љубав и жртва. Зато када наш народ жали за њивом, за домом, он помиње сузе и зној које је ту пролио, а не колико је новца у њега уложио.
Дом такође не може бити сачуван уколико није у односу, то јесте у заједници са другима који око нас граде своје домове. Зато је у нашем народу било тако својствено и тако често да једни другима помажу у изградњи својих кућа и да сви заједно граде храм и град. Било је некако опште прихваћено да помоћи другоме значи помагати себи, а нарочито помоћи сиромашном и немоћном. Жртва је тако била својственија ономе који је имао више, а благодарност свима, што опет није ништа друго него жртва. Нетрпељивост међу људима, сумњичавост, себичност, завист, завада, жртвом су тако преображавани у сигурну наду, и чак у љубав.
Вјера, дакле, погођена громом божанске љубави рађа љубав. И тако се овај свијет просвјећује жртвом – оном Исусовом на крсту, када је Његово ребро прободено копљем и из њега проистекла вода и крв, милост и живот. Христос, Живот и радост, Жртва свих жртава, све што је прије крсне смрти претрпио – пљување, шамаре, ругање, неправедну осуду – учинио је да би нама показао пут којим можемо изаћи из зачараног круга егоизма, себичности и индивидуализма, у које се заплео савремени свијет, управо покушавајући да избегне трпљење.
У мисли нашег народа, у његовом начину живота, Христова жртва и осјећај за другога никада није престао да живи и – по оном Јеванђељу страшног суда – никад није могао сасвим бити укинут. Али је чињеница да је тај осјећај некад био мање, некад више интензиван. И по тој мјери, по мјери тог интензитета, по мјери спремности да ономе који је наг дамо одијело, који је гладан да му дамо да једе, који је у тамници да га посјетимо, који је у болници да га обиђемо, наш народ је био у историји велики или мали, славан или неславан – по мјери своје спремности на жртву. Неко би рекао да данас није тако, али најновији догађаји, на крају 20. вијека, шокирали су свијет спремношћу једног малог народа на жртву.
У мојој Херцеговини, од Невесиња до Требиња, изгинуло је на стотине синова јединаца за образ и слободу, односно за ближњега свога. Таква спремност за жртву не може се објаснити ничим другим до дубоким предањским осјећањем, дубоко запретеним у идентитету нашег народа. Навешћу један примјер, који говори да спремност нашег човјека на жртву није само у односу на ближњег и на истог по вјери, по нацији, него у односу на сваког човјека. О постојању те вјере да је ближњи сваки човјек свједочи величанствени примјер младог Требињца Срђана Алексића. Он је погинуо у Требињу бранећи једног муслимана сиромаха од пијаних војника ЈНА, Срба, а сам је био српски јунак.
Ако бисмо хтјели рећи једном ријечју, племенитост једног народа из хришћанске перспективе могла би се мјерити спремношћу на жртву. Узвишеност било које личности и поштовање те личности без обзира на њене успјехе, неуспјехе, резултате, побједе и поразе, мјериће се само способношћу, спремношћу на жртву. Могли бисмо дуго да набрајамо – од Св. мученика косовског Лазара, у чијем престоном граду ово данас говоримо, па до савремених мученика које смо, ево, помињали – да је мјера којом је мјерена њихова величина увијек била жртва. А жртва једина даје – и то је заиста парадоксално – побједоносну сигурност и објављује истину да је Бог љубав, и да је могућа љубав и да смо ми способни да је творимо као иконе Божије.
У свијету у коме живимо тај Бог је скрајнут, заборављен и заборављан. Свијет пак није постао свјетлији, слободнији, сретнији откад је Бог остављен по страни. Видимо да свијет иде из кризе у кризу, а човјек је лишен свога достојанства и осуђен је на празну слободу, отворену за окрутне и немилосрдне изборе било које врсте. Зато апостол Павле говори да све што је створено, и људи и природа, са жарким ишчекивањем очекује да се јави Син Божији, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости. Јер се, како каже, твар покори таштини, не од своје воље, него због онога ко је покори.
Наш народ је увијек имао ту отвореност да осјети да није изречена посљедња ријеч о овом свијету и да се не поистовјећује са „стањима“ и збивањима овог свијета, него да се моли уздасима неизрецивим чекајући да се јави Син Божији на дан посљедњег Суда. А та свијест производи такав етос који је прије свега другог жртвени, а то не значи само страдални него и васкрсни и побједоносни. И не само да о томе говори страдање нашег народа, које је, које је као што је познато, бивало кроз вијекове, него и наше састрадавање са свима који страдају, ма које вјере да су и ма из ког народа да су. Као што о томе говори и осуда злочина, непристрасна, поготово кад га извршава неко од наших. А више од свега свједочи то непоколебиво благонастројење народно и усмјереност једних према другима, као и спремност да се опет и изнова поднесе жртва за другога, чак и да се да живот за брата и пријатеља свога. По оној Господњој ријечи: Од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за ближнње своје. То ко је ближњи наш нам говори Јеванђеље страшног Суда, Суда кога у жртвеном и страдалном настројењу очекујемо са страхом и љубављу, и који ће бити једини праведан и милостив у свим вијековима.
И на крају: што је дубља љубав, то су дубља страдања, што је већа ширина страдања, то је ширшаја љубав, што је узвишенија димензија страдања, то је узвишенија љубав. Зато је исти симбол и страдања и љубави – а то је Крст. Овај народ је изабрао Крст као страшни и славни символ жртве за своје знамење и знак, под чијим окриљем живи и којим побјеђује. То је уједно културни образац и путоказ – символ и знак идентитета. онога који гради и онога који је жртвом и љубављу њен покретач (иницијатор).
*Предавање одржано на „Књижевно-философској школи“ у Крагујевцу, јун 2006. г.
