Постоји стара изрека да језик представља границу царства једног народа. Друга изрека каже да се границе царства народа простиру све дотле гдје се налазе његови гробови. Мислио сам о томе док смо испловљавали ка Хиландару из луке Јерисос. Хиландару, којега је пјесник назвао крштеницом нашег народа, на коме никада није проливена ни кап крви, нити се икада лажно свједочило. Монаси често знају да кажу да су сви они који посјете Хиландар призвани, и да вас пут ту не може нанијети, већ да је то стаза која је рођењем негдје судбински зацртана, баш као из пророчанстава вила суђеница из древних предања.
Таласи који се одбијали о стране брода, преливали су се у бескрајно плаветнило воде. Слика која нам кратко показује колико је човјек заправо мали и ситан. Пред нама се нижу обале нетакнуте природе, које су у прохујалим вјековима са малих дрвених лађа, гледали монаси и властелини, на путу ка манастирима и келијама.
Сјетио сам се када смо прошли гребен и у даљини угледали Бијели Вилиндар усред Горе Свете, како га народна пјесма назива, стихова из Горског вијенца и појање Игумана Стефана који каже да је славио Божић у „Гору Атонску“. Сјетио сам се епске пјесме Смрт краљевића Марка, којег је по легенди у Хиландару сахранио игуман Светогорац Васо са својим ђаком Исаијом, у необиљеженом гробу, да се Марку душмани не свете. Легенде да је у Хиландару сахрањен Вук Бранковић, као и један од 12 властелина који су се зарекли да ће на Видовдан 1389. године, убити турског султана Мурата, који је рањен после Косовске битке дошао на ово свето мјесто.
О поријеклу назива Хиландар постоји више предања. Једно од њих казује да термин потиче од од имена његовог оснивача, грчког монаха Георгија Хеландариоса.
Друго предање каже да назив потиче од грчке ријечи “хили” што у преводу значи хиљаду, и “андарие” што значи магла. Током једног од напада најамника са мора, Бог је спустио густу маглу да се ништа није могло видјети, и да су разбојници, дезоријентисани налетјели једни на друге и почели међусобно да се убијају. Од свих разбојника, тројица су остала да живе као калуђери у Хиландару, и њихова имена су се налазила у трпезарији над вратима. То је само још једна од тајни које Хиландар крије.
Када се велики жупан, и отац Светог Саве, Стеван Немања, придружио свом сину у манастиру Ватопеду, пожелио је да се поклони црквама Светогорским, и заједно са сином Савом обилазио Свету Гору, када су угледали опустјели грчки манастир Хиландар.
Свети Сава је приликом боравка у Цариграду негдје 1198. године, добио дозволу за обнову од византијског цара Алексија III Анђела, који им је издао хрисовуљу којом им додјељује Хиландар и светилишта у Милејама. Ктиторство је било и раније заступљено у Немањиној породици, али и у осталим средњевјековним властелинским породицама. Немања је био ктитор Богородичине цркве и Цркве Светог Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова код Раса. Његов брат кнез Мирослав Цркве Светог Петра и Павла, а Немањин унук, Стефан, син Вуканов, подигао је Манастир Морачу.
Приближавамо се обали касно ујутро, иако овдје вријеме нема одлике нашег времена, које се овдје назива „вријеме свијета“. Вријеме на Светој Гори мјери се између служби и молитви, ако оне икада и престају, и тако пуних 800 година. Ступамо на тле луке која води до манастира, гдје нас очекује позната слика куле или пирга коју је саградио краљ Милутин, како би се манастир сачувао од напада са мора, на чијем врху је саграђена црква посвећена Вазнесењу Христовом. До врха куле, која је у вријеме краља Милутина, била ојачана зидинама, поред које су се налазили конаци, воде уске степенице у прилично скученом простору.
Пут нас даље води кроз винограде и маслињаке Савиног поља, на коме се сусријећемо са мјестима која нам још прије уласка у манастир показују и доказују о светости Хиландара. Поред пута иза густе шуме, појављује се крст цара Душана. По предању, цар Душан је дошао у Свету Гору, у вријеме када је у његовој земљи владала куга. На мјесту гдје је сишао са коња и гдје су га дочекали монаси, је саградио крст. По старом правилу цар је засадио и маслину која данас стоји и сведочи једном времену, и људима…
Пут нас даље води до чесме и крста краља Александра Обреновића који је откупио дугове манастира од Бугара и саградио болницу у Хиландару.
Прије манастира дочекује нас и проскинитар Богородици Тројеручици или Богородичин врт. Предање, које је живописано у капели, каже да се Богородичина икона „Тројеручица”, од времена посјете цара Душана Хиландару, налазила у манастиру Студеници. Овај манастир је као и бројни други манастири у то вријеме био нападнут од стране Турака. Једном приликом, монаси су се, обавијештени о планираном нападу Турака, трудили да спасу драгоцености. Монаси су икону учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице, које је дошло управо до тог мјеста и угинуло, гдје је и сазидана капела. Неко каже да се то догодило када је цар Душан царство утврдио, а опет неко каже да је то вријеме великаша који су на комаде раздробили царство.
Прије самог манастира до којег нас води широки макадамски пут, налази се Гробљанска црква испод које се налази костурница монаха кроз вјекове.
Окрепљујемо се пред улазом на Хаџи Томиној чесми из 1780. године. Све се овдје мјери вјековима, као да су они једна ситница која се ето, успут помиње, а жива имена царева, властеле и светитеља, као да још увијек ту негдје у молитви обитавају. Гдје год се окренете виде се иконе, цркве и иконе из 14, 15. и каснијих вјекова.
Отварају се тешка стара дрвена врата, испод трема који је саграђен у 17. вијеку, која су барем видљивом оку, граница нашег свијета и свијета Хиландара. Граница која се првим кораком брише, као да никада није ни постојала. Тим истим путем, помислих, пролазили су цареви и просјаци, велможе и кнезови. Остављали коласте аздије, свијетло оружје и наоружани молитвом приступали манастиру. Као да се њихове тихе молитве кроз вјекове још увијек чују заробљене међу овим зидинама.
Корачамо тихо стазом гдје је сваки камен сведок историје, гдје су се вјекови слили у један тренутак и у једну слику. Ону коју смо гледали. Каже се да у Хиландару нема гостију, већ да су сви браћа.
Сјетио сам се да су везе Подгорице и Хиландара увијек биле јаке. Тестаментом је Божидар Вуковић Подгоричанин оставио Хиландару „обложен кожом и позлаћен“ пергаментни Празнични минеј. Момишићи, данас дио Подгорице, били су метох манастира Хиландара, а Свети Симеон је рођен у Рибници, на мјесту данашње Подгорице. Такође, остало је записано да је 1600. године, подгорички спахија Димитрије поклонио Хиландару једно Јеванђеље, а да су 1815. године, у Хиландару боравили Подгорички грађани Самарџић и Гвозденовић. Као и када смо Свету Гору гледали са врха Атоса, схватам да ово није долазак, већ повратак Хиландару. Као да тихо кроз вјекове пролазимо, у тишини које само звук птица ремети. Речено жаргоном модерног времена „враћање човјека на фабричка подешавања“. Гледамо иза скела обнову дијела старих зидина, који је изгорио 2004. године.
Пред нама слика главне цркве испред које стоји фијала, саграђена у 18. а обновљена у 19. вијеку, у којој се врши освећење воде. Испред фијале, попут древних чувара, стоје два чемпреса, нијема свједока историје, које је опет, по предању, засадио Свети Сава.
Није познато гдје се налазила црква коју су саградили Свети Сава и Свети Симеон, али се може претпоставити да се налазила, ако не на мјесту данашње цркве, онда у њеној непосредној близини.
Главна хиландарска црква посвећена је Ваведењу пресвете Богородице, а њен ктитор био је краљ Милутин, праунук Стефана Немање. Са западне стране, 80-тих година 14. вијека, кнез Лазар је саградио спољашњу припрату. На спољашњој страни припрате, на плочи, уочљив је грб Немањића и грб непознате породице, док се са супротне стране припрате налази плоча са грбом породице кнеза Лазара. У Хиландару постоји строго правило забране фотографисања унутар цркве, које смо поштовали.
Пењемо се ка улазу старим каменим степеницама припрате кнеза Лазара. Спојила се тако садашњост и прошлост у полутмини манастира. Пламен свијећа испред древних икона које нас окружују, пред којима су се молили краљеви и властела, монаси и путници намјерници. Пламен који траје скоро 800 година. Гледам иконе ратника, светитеља, испосника, скоро живих ликова са зидова манастира. Застајем док са са лијеве стране од улаза, посматрам фреску Милоша Обилића, једину фреску која је Милоша представила као светитеља. Постоје они који тврде да Милош није постојао, већ да је плод нечије маште. Тада се сјетим изреке једног научника који је рекао “људска глупост и свемир су бесконачни, али за свемир нисам сигуран.” Ваљда и у овом свијету и глупост права има.
Ту у близини иконе Обилића, палим свијеће. Кажу да, ако пламен свијеће затрепери, то значи да се радују душе оних, за које смо те свијеће запалили. А овдје се пламен свијећа уливају у свјетлост која се прелива преко фресака и икона и испуњава свод. Ту, у припрати великог кнеза. Прије него што закорачимо на тле главне цркве краља Милутина, схватам да се осим фреске Милоша Обилића, у Хиландару можда налази гроб Вука Бранковића, као и икона Необориве стијене, коју су цјеливали ратници пред Косовску битку 1389. године. На овом мјесту су се тако сусреле личности из Косовске легенде и народне поезије, свети кнез Лазар, оклеветани витез Милош, и клеветник Вук Бранковић.
Тишину манастира прекида звук клепала, древни знак да служба треба да почне. Однекуд се, као из дубине времена зачује глас монаха који улазе у манастир. Прво далек, онда све ближе и ближе. Блиједа, испосничка лица, попут њихових духовних предака са фресака манастира, гласом као један, започињали су, односно настављали службу која траје скоро 800 година. Монаси који су у једном од типика названи богоизабраним светилима који хитају на подвиг духовни, као свјетлост која и у временима која називамо модерним, води ка спасењу.
О тајнама гробова у цркви и око ње, остала су предања. На питање да ли је Вук Бранковић сахрањен у Хиландару или манастиру Светог Павла, или неком другом манастиру на Светој Гори, немамо података. Ипак, истраживања показују да у самој цркви постоје гробови непознатих покојника, који су сигурно били значајне личности свог времена. Слушајући појање монаха погледом тражим гроб Ћесара Војихне, оца Јелене Мрњавчевић, у монаштву Јефимије, и њеног сина младенца Угљеше. Јефимија која није могла доћи на гроб свог сина, написала је на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем, пјесму која је остала једна од најупечатљивијих пјесама књижевности средњег вијека. Икона на којој се записани стихови и данас се налази у Хиландару. Јефимија је, израдила велику везену завјесу за царске двери у цркви.
Ту, у главној цркви, осим Скендербеговог оца Јована, у унутрашњој припрати, уз сјеверни зид, сахрањен је Репош, његов брат, коме се за спас душе моле Свети Георгије, и светитељи Симеон и Сава. Над гробом стоји натпис “Престави се Репош дукс илирски, у години 6939 (1430/1)”. Иван Кастриот је даровао Хиландар црквама и селима у Албанији, а такође је откупио пирг у коме за случај напада могу боравити чланови његове породице. Ко зна какве све тајне Хиландар у себи скрива, али и открива…
Такав је Хиландар, гдје свако сваког назива братом. Саткан од вјекова и за вјекове, давна задужбина оца и сина, али створена за вјекове и за народ. Једино мјесто на свијету гдје су владари скидали владарске одежде и облачили монашке. Мјесто гдје су разбојници постајали покајници.
Постоји предање да је у VI вијеку Свети Сава Освећени прорекао да ће једног дана доћи принц са запада, и да се принцу када се то предсказање оствари, завјетује његов штап (патерица), и икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Вјекови су минули од овог пророчанства, али се оно преносило И чувало. Предање каже да је Свети Сава дошао у манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима, а да је приликом поклоњења, штап Светог Саве Освећеног падао, а да се икона Млекопитатељница помјерала. Тако је пророчанство испуњено и Свети Сава је добио на поклон поред жезла Светог Саве Освећеног, и иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице и икону Пресвете Богородице Тројеручице.
Икона Пресвете Богородице Тројеручице била је драгоцјеност Светог Јована Дамаскина. Тадашњи халиф Дамаска Валид, је казнио оклеветаног светог Јована Дамаскина и одсјекао му десну руку. Јован је како предање каже, измолио од халифа своју отсечену руку, и дошао са њом пред икону Пресвете Богомајке, пред којом се помолио за исцјељење своје руке. У сну му се јавила Богородица и исцијелила му руку која је била као прије одсјецања, о чему је свједочио ожиљак на кожи, као сведок чуда. Из захвалности за услишену молитву и исцјељење, Свети Јован Дамаскин је начинио од сребра руку и приложио је Икони Богородице, која због тога и би названа “Тројеручица”. Након тога Свети Јован је отишао у велику лавру Светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), гдје се замонашио. Пречиста Икона “Тројеручице” остала је у лаври Светог Саве Освећеног све до времена, када је дата светом Сави који је донио у Хиландар. Доста година касније, Цар Душан је икону однио у Србију а, која се налазила у манастиру Студеница. У једном од турских напада, икона је чудесно на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, све до мјеста гдје се данас налази проскинитар Богородици Тројеручици. Монаси су сачували предање да је Света Икона Тројеручица сама дошла у игумански престо, иако су је монаси враћали у олтар. Чудо се понављало три пута, све док икона није ту остављена. Од тог времена је света Тројеручица постала Игуманија хиландарска.
Са десне стране од улаза, у југозападном дијелу наоса цркве налази се ковчег који је украшен сребрним рељефима на мјесту гдје се некада налазио гроб монаха Симеона, Светог Симеона Мироточивог. Житије Светог Симеона казује да је старац на самрти тражио да га на рогозини положе на земљу, да му под главу поставе обичан камен, и да му принесу икону Богородице, и тако све док га Господ не походи. Иако је једна од његових порука била да “љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе”, управо браћа Светог Саве, а синови његови, Вукан и Стефан, заратила су око власти, што нас је попут сјенке пратило све до модерних времена. Управо је Свети Сава, након преношења нетакнутих моштију Светог Симеона Мироточивог у Студеницу, над моштима помирио браћу.
На мјесту гдје се Свети Симеон упокојио, изникла је чудотворна лоза која данас постоји. Многи извори казују да је помогла нероткињама, а сачуван је податак да је један турски паша који је живио у 16. вијеку, као захвалност што је добио наследника, Хиландару поклонио имање Каково. Предање каже да ако лоза увене да ће наступити крај времена. То ме подсјетило на анегдоту када су једног монаха питали знајући искушења модерних времена, да ли су дошла последња времена, а он је духовито одговорио “играју се продужетци”.
Одмах поред лозе Светог Симеона налази се бунар Светог Саве. Обичај је да се поклоници умију и попију воде са бунара како би добили благослов Светог Саве. Вода бистра, окрепљује душу прије свега. Она иста вода која је вјековима благосиљала све оне који су долазили у Хиландар.
Пењемо се старим дрвеним степеницама ка врху куле светог Саве, гдје је постојала црква посвећена Светом Јовану Претечи, са које се Хиландар види као на длану. У даљини се види пирг или кула Светог Ђорђа на чијем врху је била црква, чију обнову је помагао и Свети Василије Острошки, који је боравио у Хиландару годину. Пред нама су биле и Милутинова и Лазарева црква, пиргови и келије, древни конаци који су се обнављали, а са друге стране шуме и брда који окружују манастир. Све то у тишини која се једино ремети цвркутом птица, службом и молитвом. Помишљам на силне вјекове који су се стопили и сродили у овом мјесту. Слику давног завјештања оца и сина које је остављено народу. Гледајући ходочаснике који са брода журно улазе на утабани пут, желећи да упознају Хиландар, схватам да је то завјештање живо, и да букти баш као пламен бексрајне молитве хиландарске. Оно је данас потребно више него икада, у времену које вреднује материјалне и потрошне ствари, и које меље сваки индивидуални и национални идентитет.
Док смо се враћали ка луци Јерисос, сјетио сам се приче да сви који се враћају са Хиландара, углавном ћуте, јер су под утиском онога што су видјели. Шум морске воде и понеки делфин који нас је сликом обрадовао, и слике гребена за којим је нестајао Хиландар. То свето мјесто одакле је све почело, завјештањем овоземаљског оца и сина, као залог за упис у књиге небеске. Мјесто, које се баш као и сам човјек, увијек гради и обнавља.
