Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством, у уторак 10. септембра 2019, у манастиру Ђурђеви Ступови, опијело породици Шутаковић из Ђаковице, коју су 1999. године албански терористи киднаповали, а потом и убили.
Посмртни остаци чланова породице Шутаковић: Недељка (1936), његове супруге Даринке, рођене Јеврић (1941) и њихове дјеце Александра, Ђорђа и Радомана пронађени су у јуну прошле године, у масовној гробници на периферији Ђаковице.
Коначна ДНК идентификација њихових посмртних остатака спроведена је, у марту 2019. којом је потврђен идентитет ових невиних жртава, које су, у јуну 1999. албански терористи киднаповали у њиховој породичној кући у Ђаковици, а потом и убили.
Преосвећеном Епископу Јоаникију у вршењу опијела саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије, а молитвеном сабрању присуствала је родбина породице Шутаковић и вјерни народ беранског краја, окупљен у молитви за покој њихових душа.
По одслуженом опијелу, обратио се Владика Јоаникије, истакавши да је ово најстрашнија и најпотреснија сахрана за људске очи, посебно за ожалошћену родбину и све људе који имају савјести.
„Уочи Усјековања главе Светог Јована Крститеља, испраћамо посмртне остатке, кости давно побијених, побијених са намјером да се њихов спомен затре и да се њихове кости никад не нађу: Недељка, Даринке, Александра, Ђорђа, Радомана, цијеле породице Шутаковић из Ђаковице. Послије двадесет година и нешто више испраћамо њихове мученичке кости да нађу свој мир и починак“, рекао је Владика.
Њихова смрт и њихова судбина подсјећа нас, нагласио је Владика, на смрт праведног Авеља, првог који је пострадао од људске руке и смрт Светог Јована Крститеља, на смрт невине јагњади.
„Та смрт њихова нам говори много. Ово су Христолике жртве, на правди Бога, без своје кривице, родитељи и непунољетна дјеца побијени и то у вријеме када је међународна правда, тако да кажемо, дошла на Косово и Метохију. Та правда је дошла са намјером да штити Албанце од Срба, али по овоме видимо каква је то била правда и заштита те правде“, констатовао је Његово Преосвештенство, наводећи да су честити родитељи Недељко и Даринка са њиховом непунољетном дјецом, Радоман је имао око десет, а најстарији Александар, тек, 17 година, пострадали послије потписивања мировног споразума, када је свима била гарантована сигурност на Косову и Метохији.
„Управо тада су се догодили најстрашнији злочини, послије потписивања тог споразума, а страдање породице Шутаковић је дио једне много шире приче која нас директно уводи у најстрашнију причу, крајем 20. и почетком 21. вијека, о узимању органа, киднаповању, Жутој кући. И ово је дио приче о Жутој кући. Побијени су, дакле, од албанских терориста и бачени на најстрашније мјесто, на мјесто које подсјећа на пакао, да их тамо прекрије тама земље и тама заборава“, бесједио је Владика Јоаникије.
Захваљујући милости и човјекољубљу Божјем, мученичке кости породице Шутаковић изронише из земље и показа се њихово невино страдање, њихова правда, али се показало, указао је Преосвећени Епископ, и зло злочинаца, лице Велике Албаније која о којој се прича и која се прави више од сто година, раније уз подршку Турске, Беча, а данас најмоћнијих земаља НАТО пакта.
„Стално се цртају и објављују мапе Велике Албаније, али се не показује њено лице, него ми то лице видимо не само данас, видјели смо га много пута до сада кроз нашу историју, нарочито у последњих 200 година и од 1999. па до дана данашњег. То лице је Жута кућа, киднаповање и убијање ненаоружаних људи, жена, дјеце и стараца. Посебно дјеце и то, као што видимо, уопште није случајно, као што су, после породице Шутаковић, побијена дјеца у Гораждевцу, као што су побијени жетеоци по пољу Косову, као што су побијени многи, који су се враћали да обиђу и исплачу се над гробовима својих предака“, рекао је Владика Јоаникије.
Поручио је да данас, пред костима невино пострадале породице Шутаковић, не призивамо зло, нити освету.
„Само призивамо памет, и призивамо правду, призивамо закон, ако више правде и памети у овом свијету има. Све што се више и гласније прича о правди и о миру, све је мање и једног и другог“, оцијенио је Епископ будимљанско-никшићки, додајући:
„Ми се, имајући вјеру, гледајући на њихово невино страдање и у њима потомке праведног Авеља и Светог Јована Крститеља, гледајући како њихова правда свједочи, израња из земље и како је сам Господ показује, ми се, пред овим моштима мученичким, молимо за мир. Молимо да Господ дарује утјеху ожалошћеној породици, која данас добија утјеху, јер су, коначно, обрели кости својих најмилијих и могу их сахранити као људе, као хришћане и то са достојанством невиних жртава и мученика и са посрамљењем оних који су хтјели да их пошаљу у заборав и срамоту“.
Владика је навео да треба, само, видјети мјесто на коме су нађени њихови посмртни остаци, мученичке кости њихове, па се ужаснути од тог злочина, од тог геноцида, јер је, сматра он, геноцид кад се убије невин човјек са злом намјером да се његов спомен истражи.
Упућујући ријечи утјехе ожалошћенима, Преосвећени Епископ је истакао да су њихове мученичке кости, давно, изашле пред лице Божје, а ми, који смо се са њима срели, смо свједоци тога.
„А како је, тек, било породицама које дуго нијесу знале да ли су њухови најмилији завршили у Жутој кући, ни да ли су живи, ни гдје су побијени. Живи су пред Богом и свијетле њихове жртве са Небеса и нека то буде правда њихова, која је данас засијала, нека буде утјеха и њиховим породицама, а ми да их, увијек, помињемо. До данас смо их помињали као жртве, невино побијене, а, убудуће, пошто су на правди Бога пострадали, вјерујемо да ће се они молити за нас који их данас испраћамо“, закључио је Владике будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Посмртни остаци породице Шутаковић: Недељка, Даринке, Александра,Ђорђа и Радомана сахрањени су, потом, у Андријевици, одакле потиче покојна Даринка, рођена Јеврић. Превоз до Црне Горе и сахрану организовала је Наташа Раичевић, братанична покојне Даринке.
Наташа Раичевић је, овом приликом, дала прилог за изградњу Саборног храма Светог Симеона Мироточивог у Беранама.
