Уводно појање представља подстицај за упућивање славословља какво приличи самом почетку: јер доброје, каже псалам, хвалити Господа. Химна се упућује Богу и Оцу, а односи се и на Јединороднога Сина: Добро је исповедати се Господу и певати имену Твојему, Вишњи. Вишњим, дакле, назива Оца, а Господом Јединороднога Сина: добро је, вели псалам, опевати Сина и Тебе, Оца. Какав је смисао ових речи? Оне представљају увод у све оно што ће у наставку бити речено. На који начин? Тако што ће објавити дела Синова кроз која је и Отац прослављен.
2. Шта је истински повод за овакво опевање? То је понижење и осиромашење Сина, и сва Његова дела и страдања у телу; јер њих псалам назива милошћу и истином. Милошћу их назива зато што, иако смо се налазили у крајњој беди и били непријатељи и противници Божији, ипак нас Он, због Своје превелике доброте и човекољубља, није презрео – не само да је састрадавао у нашој несрећи, него је постао заједничар наших невоља, пропадљивости и смрти.
3. И не само да нас је из тог страшног пада подигао, него нас је учинио достојнима свога Царства и свих најузвишенијих добара. Због тога Павле и каже: „Када се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега“, као да се она по први пут тада открила онаквом каква јесте; а Господ каже: „Бог је толико заволео свет“, показујући тим речима колико је изобилна Његова љубав.
4. Из тих разлога, дакле, Павле божански домострој назива милошћу. Истином га, опет, назива зато што је све оно што припада Староме Завету, попут каквих сенки и праобраза, ка њој окренуто. Због тога Пророк, имајући истину на уму, каже: „Господ се закле Давиду у истини“. Шта је то што му је заклетвом обећао? Долазак Господа и Његово живљење у телу. „Од порода твојега, вели, посадићу на престолу твојему“, указујући тиме на Самога Спаситеља. По чему се то може видети? Указао је на то архангел Гаврило објављујући Дјеви Марији неисказано Рођење и откривајући јој величину Онога Који ће бити рођен: „… Даће Му Господ Бог престо Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његову неће бити краја“.
5. Али, ова истина представља и „суд и правду“. Зашто? Зато што Спаситељ, одгонећи истином грех и усмрћујући ђавола, не чини то превеликом Својом снагом нити победном силом, већ судом и правдом, у складу са оним што је речено: „Праведност и суд су подножје престола Твојега“, као што и ми у судницама одлуком судија побеђујемо своје супарнике. Због тога Господ каже: „Сад је суд овоме свету; сад ће кнез овога света бити избачен напоље“.
6. Имајући то на уму, блажени Дионисије каже: „Неограничено човекољубље богоначалне доброте укинуло је власт коју је над нама имало мноштво одступника“, односно демона, „и то не својом силом, која је неупоредиво већа, већ судом и правдом, сагласно са учењем које нам је на таинствен начин предато“.
7. Пошто домострој Божији, који појањем славословимо, није само милост и истина, већ правда и суд, Псалмопојац је додао: „Праведан је Господ Бог наш, и нема у Њему неправде“.
8. „Добро је, вели, објављивати јутром милост твоју и истину твоју ноћу.“ Дан и ноћ, дакле, треба да певамо Богу. Јер, то значе речи јутром и ноћу. А на другом месту каже: „у свако време“.
9. Толико о значењу првог антифона.
Свети Никола Кавасила
"Тумачење Литургије"
