Пошто се помолимо за све, свештеник нас призива да сами себе Богу предамо, говорећи: Поменувши Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију са свима светима, сами себе иједни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.
2. Али, не припада свима да себе предају Богу. Јер, није довољно то рећи – потребно је да се и Бог са тим сложи. Но, за тако нешто свакако је неопходна слобода и смелост пред Богом, а таква се смелост рађа из чисте савести, када нас наше срце не оптужује, када се старамо за оно што је Божије, када зарад старања за оно што је Божије, презиремо оно што је наше. Јер, тада и ми сами уистину напуштамо старање о себи и са поверењем се предајемо Богу, верујући непоколебиво у то да ће Он прихватити и очувати оно што Му је поверено. Пошто ово захтева толико мудрости и разборитости, некад призивамо у помоћ Пресвету Мајку Божију и сав хор светих (јер глагол поменути овде значи призвати, молити), и тако себе предајемо Богу; а некад, пошто измолимо најпре јединство вере и заједницу Светога Духа, тек тада сами себе и једни друге и сав живот свој предајемо Богу.
3. Шта је то јединство вере? „Двоједушан човек, вели Писмо, непостојан је у свим путевима својим“ ;[ а двоједушним човеком овде је назван онај ко је колебљив, ко ни у чему није поуздан. Јер, такав човек, нагињући на обе стране, ни ка једној страни не корача чврсто. Јединством се показује оно што је од тога сасвим супротно: то је сталност, извесност и постојаност. Заиста, онај ко постојано верује у нешто, тај једну ствар о томе зна: нешто или јесте, или није. Колебљивац, опет, тежи и једној и другој страни; а о томе какав је – и само му име говори.
4. Јединство вере, дакле, означава нешто постојано, што је ослобођено од сваке сумње.
5. Заједница Светога Духа означава Његову благодат. А заједницом се назива зато што је Господ Својим Распећем разрушио преграду која је била између Бога и нас пошто је требало да они који су одвајкада раздвојени и који ништа заједничко међу собом нису имали, дођу у заједницу и јединство. То је остварено силаском Светога Духа на апостоле. Отада је свето крштење, као и савизвор божанских благодати, отворено за људе и постали смо, по речима блаженога Петра, „причасници божанске природе“.
6. Дакле, ономе ко хоће да на добар начин себе преда Богу, потребна је постојана вера и помоћ Светога Духа.
7. Предајемо Богу не само себе, већ и једни друге. Јер, сваки од верних не треба да се моли само за властито добро, већ и за добро свих осталих – што је у складу са законом љубави.
Свети Никола Кавасила
"Тумачење Литургије"
