Таворска свјетлост Јасеновца, Приказ 279. броја Светигоре.
„Kад одемо на мјеста страдања Срба, пустимо тишину да завлада и сваки дан као да је Велика субота – као да ће сад испод земље да прокључа васкрсење“, тим ријечима владике Јована Ћулибрка најбоље би се описале илустрације нове Светигоре, репродукције монахиње јасеновачког манастира Св. Јована Претече Марије (Антић). Нова Светигора је у духу голготе и васкрсења Јасеновца, „мјеста натопљеног крвљу невиних“, како гласи одломак свједочења јасеновачког страдалника др Николе Николића, преузет из зборника „Јасеновац“. Кратку историју страдања нашег народа „Свети српски новомученици јасеновачки“ износи архимандрит Јован Радосављевић. Јасеновац је наша вјечна рана и опомена, као што је свако мјесто страдања. Тако је и „Брадина – вјечита опомена и подсјетник“, ријечима Његовог преосвештенства епископа диселдорфског и све Њемачке Григорија. Мјеста страдања су и мјеста васкрсења, мјеста гдје је смрт побијеђена. А шта је „Смрт смрти“ објашњава у истоименом огледу протојереј Александар Шмеман. Љубећи човјека Господ је побиједио његову смрт. На љубав позива Свети Макарије Египатски у „Духовној беседи трећој“. Бесједа о љубави је и митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића „Жртвена љубав је мјера људског достојанства“, изговорена на литургији приликом сахране краља Николе I Петровића Његоша и краљице Милене.
Светигора се сјетила многих Богу љубљених људи, међу којима је патријарх Павле. Те су се у овом броју нашли изводи из књиге „Будимо људи“ Јована Јањића. Сјетила се и Светог Петра Дабробосанског и његовог потомства, затим архимандрита Гаврила (Вучковића) и његових поука. Сјетила се Светигора и масакра дјеце у пећком кафићу „Панда“ 14. децембра 1998. године. Посебно помиње недавнупокојеног познатог српског архитекту Предрага Пеђу Ристића, „протонеимара православних храмова“. Овај „пјесник простора“ није дао да се забораве жртве. Говорио је да је „Јасеновац толико велика громада сагледивог космичког злочина да није важно да ли је уопште забележен у неком записнику, јер поље њиве његовог стратишта се сагледава целовито тек из космоса као Kинески зид, и ми га не сагледавамо само очима, осветљеног сунчевом светлошћу, већ прозиремо очима расветљеним Таворском Светлошћу“. Поред тог текста под називом „Јасеновац“, о овом српском стратишту Ристић је својевремено говорио за Вечерње новости, одакле је преузет интервју „И Београд вапи за јасеновачким меморијалом“. Иначе о Предрагу Ристићу, чији је живот био „архитектонско дјело, духовна потрага“ оставио је текст успомене Марко Стојановић. А Пеђа је, како је истакао у једном интервјуу, знао да нам је „остао још само духовни простор”. Духовни простор је био и једини простор другом предрагом хришћанину Предрагу Вукићу, који се говорећи и пишући „узводио на небо, у једну вишу сферу живљења“. Поводом његовог упокојења Светигора објављује Вукићев оглед „Српство у Црној Гори“, разговор с Вукићем „Чекајући Христа“, као и пјесму Катарине Капичић „Господину Предрагу Пеђи Вукићу“.
Ове године СПЦ прославља велики јубилеј: 800 година аутокефалности СПЦ и 1500 година постојања манастира Рођења Пресвете Богородице – Подластва. Тим поводом Светигора преноси репортажу „Добродошао у Грбаљ, насљедниче Светог Саве“, о посјети патријарха Иринеја Црној Гори, а даје и дио приказа монографије „Манастир Рођења Пресвете Богородице – Подластва“.
Међу бројним пробраним текстовима су и филозофски есеј проф. др Богољуба Шијаковића „Критика балканистичког дискурса“, бесједа изговорена на Вучјем долу 29. јула 2019. др Васиља Јововића, текст протојереја-ставрофора Гојка Перовића „Тамо далеко“. Лидија Јаблан пише о „култу Светог мученика Агатоника у Црној Гори“, а Стефан Радојковић на тему „Степинац и холокауст у ХДХ”.
Оливера Балабан је оставила топле редове о протиници Лавиники Јововић, затим о мати Олимпијади и сестри Христини које су напустиле овај свијет „загледане у Христа“. У Христа је био загледан и Дарко Вујошевић, који је живот свој положио за другога, о коме је Светигора објавила пјесму Радомана Мишковића. Ту је и сјећање на првог уредника Радио Светигоре Славка Живковића и приказ „Певање или смисао пролазности“ његове збирке „Вијенац и друге песме“, који потписује Богић Булатовић. Објавила је и посвету аутора из књиге „И Бог се сагне да убере цвет” Јованке Јањић Остојић, мајке хероја Горана Остојића, која је сину подигла споменик од стихова; затим „Писмо брату“ о. Давида.
Народ који је Србима близак по мучеништву су и Јермени, а „шта су нама Србима Јермени?“ одговара Горан Лучић.
Хронику Митрополије приредио је Рајо Војиновић. Уз нову Светигору на преко 120 страна, читаоци добијају илустровани додатак „Велики јубилеј ХХ православни дјечији сабор Црне Горе“.
Марко Тошовић је насловио свој текст „А на крају, извор“ – што је и суштина сваког тока и кретања, па и ове Светигоре, која се на концу опет враћа почетку – уз оригиналне минијатуре монахиње Марије из Јасеновца које красе нову Светигору и позивају на покајање и љубав.
Марија Живковић
