Празник Обновљења храма Светог великомученика Георгија – Ђурђиц, свечано је прослављен у Саборном храму у Крагујевцу у суботу 16. новембра 2019. године.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију уз саслужење високопреподобног архимандрита Прокопија, госта из Антиохијске патријаршије, као и свештенства и монаштва Епархије шумадијске. У славу и част светог великомученика Георгија освећен је и пререзан славски колач Владике Јована, за чије здравље и спасење су се сви присутни помолили Господу.
Након прочитаног Јеванђеља, протојереј – ставрофор др Зоран Крстић је на почетку своје беседе честитао славу Епископу Јовану:
“Наш Владика Јован предстоји евхаристијском заједницом у Шумадији и моли се за све нас. Па тако исто да и ми данас њему пожелимо да се његов заступник и заштитник пред Господом, свети Георгије, непрестано моли за њега. И оно што бих могао ја, а и сигурно у име свих вас и у име свих свештеника, да му пожелим јесте добро здравље, а надасве да му пожелим да правилно управља речју истине Очеве. То је оно, браћо и сестре, што је нама највише потребно. Дакле, да пројављујемо сви ми вољу Божију, не нашу вољу и не онако како бисмо ми то желели, него, како то у Господњој молитви кажемо, да буде воља Очева”.
У наставку беседе прота Зоран је говорио о правим јунацима и узорима и начину на који је Црква њих истакла. “Желео бих да вам нешто кажем о јунацима, херојима и узорима. Свако време их има, и човек не може да одрасте, не може да сазри ако нема узоре. Свако од нас има једног, или више, или много узора у животу са којим се поитовећује. Али данас када молитвено славимо светога Георгија, да ли можемо да се запитамо да ли наши светитељи, пре свега свети Георгије, спада у такву групу. Свети Георгије је свакако јунак хришћанске вере. Али ако бисмо се даље запитали да ли је свети Георгије узор са којим можемо да се поистоветимо, одговор од стране Цркве би и ту био потврдан. А онда би уследило и треће питање, да ли неко од нас заиста жели да буде мученик? И ту би одговор вероватно био негативан. Све је то лепо, али кад треба крв пролити и у тој ситуацији исповедити Христа, онда то није узор са којим можемо да се поистоветимо.
У том случају морамо се запитати какви су наши животни приоритети јер узори управо зато и постоје, да нам покажу шта ми то у животу желимо. Оно заправо где се огледа наша вера и што јесте камен спотицања, јесте да ли смо спремни да живот свој положимо за Христа. Васкршње радости нема без страдања и патње. Као што знамо браћо и сестре, свети Георгије се на иконама често слика са неким оружјем, најчешће копљем. Какво је то копље? Можемо и то копље символички да тумачимо као хришћанску врлину коју смо управо чули у данашњем Јеванђељу.
Каже нам свети апостол Лука: “Трпљењем својим спасавајте душе своје”. Дакле, не постоји моћније оружје за савладавање зла од трпљења. То ће за свет увек изгледати парадоксално, јер прва наша реакција јесте да се супротставимо злу. Али ни прва реакција светог Георгија није била да се супротстави цару или да побегне од цара, да се склони, да било шта тако уради да сачува свој живот. Његова једина реакција је била да исповеди Христа и да трпи, шта год да му се деси. Он је свакако пристајао на све што ће му се десити. То је копље које морамо следити. Посебно је важно браћо и сестре да се научимо да друге људе трпимо, да носимо њихова бремена, јер уколико ми друге не трпимо, нико неће ни нас да трпи. Трпљење исто тако подразумева стрпљење.
Данашњи човек је некако брз, све би желео одмах да уради, па је исто тако брз и на осуди, брз на одбацивању, брз на раскидању свих могућих заједница, а неке од тих заједница се после никада више не успостављају. Лек за све то који нам препоручује свети Георгије, а и Јеванђеље свакако, јесте трпљење. То је тај мач светог Георгија, мач или копље, који ми треба да подигнемо и на тај начин да покажемо да нам је свети Георгије узор, да би нам онда он био заштитник и молитвеник пред Господом. Амин”.
У наставку свете Литургије Владика је са присутним верницима преломио славски колач.
У складу са древном традицијом, у поподневним сатима Епископ је приредио трпезу љубави за своје госте међу којима су били и Епископ врањски Г. Пахомије, Епископ браничевски Г. Игнатије, архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке у Бошњану.
Топлини славске трпезе допринео је и Епископ браничевски Господин Игнатије који је добром домаћину честитао крсну славу и том приликом нагласио да је дивна трпеза, коју је Епископ Јован приредио, проистекла из јеванђељских обичаја и да је то суштина славе – угостити другог човека, угостити путника, угостити Господа.
“Заиста, немам речи да изразим захвалност нашем домаћину. Желим му дуг живот и благослов Господњи, да и идућа година буде берићетна и благословена. Благодарим Господу преко нашег домаћина. Желим вам дуг живот и свако добро од Господа. Живели Владико на многаја љета”, биле су речи благодарности Епископа Игнатија.
“Браћо и сестре, од срца се захваљујем Епископу Игнатију, мом комшији, а наш народ каже да је комшија пречи него ли брат на страни. Хвала и Епископу врањском Господину Пахомију и свима вама који сте дошли. Поновио бих ону народну изреку: “Тешко кући којој нико не долази”. Радујем се што сте ви данас дошли овде у средиште Цркве Божије у Шумадији. Мислим да треба што чешће да се састајемо, наравно и на ручку и уопште у разговорима, јер где има разговора има и разумевања. Нека нам свима свети Георгије помогне, а вама од срца хвала, јер надам се да нисте волели не бисте дошли, а ја вас од срца све поздраваљам и волим вас. Бог вас чувао”, поручио је Епископ Јован на крају овогодишње прославе Ђурђица.
Извор: Епархија шумадијска
