На Православном богословском факултету почетком протекле недеље представљена је петотомна Патрологија епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија (Јефтића), којом је крунисан његов рад на свеобухватном делу о светототачком живљењу, предању и књижевности који је започео пре 35 година, кад је као као ванредни професор Богословског факултета објавио први српски уџбеник патрологије.
Као што се 1984. сматра историјском за српску патрологију, тако је и објављивање истоименог петокњижја – први том изашао је 2015, пети 2019, оцењено као важан догађај не само за православну богословску мисао него за целокупну српску културу.
Како се чуло на представљању, у хришћанској науци генерално нема много добрих Патрологија – у западној традицији светоотачка литература своди се на рану цркву, док се у православном предању та епоха протеже знатно дуже, али није много детаљно проучавана – да би се сада на српском језику појавило “одлично, фундаментално и свеобухватно дело“.
Позивајући се и следећи ауторитете руског теолога Георгија Флоровског и свог духовног оца архимандрита Јустина (Поповића), владика Атанасије пише о животу, учењу, богословљу светих отаца, преноси њихове изворне текстове, доноси историјске, хагиографске, литургијске, саборско-канонске изворе и друге увиде у живот цркве из времена у коме су живели.
То је разлог што овај проширени уџбеник и владика Атанасије и аутор Прослова првог тома владика западноамерички Максим (Васиљевић) сматрају својеврсном патролошком читанком, којом је обухваћена разноликост црквеног учења, укључујући и јеретичке писце са којима су свети оци ратовали за чистоту вере.
Према оценама професора ПБФ, Патрологија владике Атанасија “показује да су свети оци себе доживљавали као тумаче библијских текстова, а да униформност у православљу никоме није представљала циљ јер је у православном свету постојала разноликост, схватана као израз слободе деце божје уједињене у љубави према Јеванђељу и јеванђелској истини“.
Први том Патрологије посвећен је црквеним оцима прва три века историје цркве, од којих су неки били и непосредни ученици Христових апостола.
У другом тому су источни оци и писци 4. и 5. века – од Никеје до Халкидона (325-451), међу које је прибројан и цар Константин Велики, уз кратку историју и саборске догмате везане за Симбол вере. Трећи том бави се светим оцима и црквеним писцима истока од Четвртог халкидонског до Осмог Фотијевог васељенског сабора (451-880).
Осим кратке историје васељенских и помесних сабора из овог периода, међу светим оцима и писцима нашли су се и цар Јустинијан Први и Дионисије Ареопагит.
Поднаслов четврте књиге је Латински оци од Никеје до 11. века, уз додатак о Петровом примату части. Пети том посвећен је светим оцима и учитељима цркве од светог Фотија (9. век) и његових ученика свете браће Кирила и Методија до пада Цариграда 1453, а описује и покушаје уније са Римом.
Владика Атанасије, једини почасни професор ПБФ и његов некадашњи декан, већ пише шести том који ће обухватити период од пада Цариграда до 20. века.
“Писати Патрологију за мене није ни мало лака ствар. То није исто што и писати историју старе хришћанске литературе, како су ову богословску струку до данас називали многи патролози. Јер Патрологија је ипак нешто више од хришћанске литературне историје или историје средњовековне философије. Она је, треба да је, својеврсни живо(то)пис, иконопис Светих и светлих ликова Отаца и Учитеља цркве, чија историја и литература није била па прошла, него је и недељиво повезана са историјским бићем цркве и свагда присутна у њеном живом предању вере, у благодатном искуству молитвене и словесно-литургијске, светотројичне заједнице са свим Светима у истом богоопштењу и богопознању“, истиче владика Атанасије у уводу једног од томова Патрологије, чији су издавачи две епархије СПЦ – Захумско-херцеговачка и Западноамеричка, у сарадњи са ПБФ.
Јелена Тасић
