Чланак Побједе, пренесен данас на порталу Аналитика (https://portalanalitika.me/clanak/353733/miris-kostiju-zadah-mrznje), аутора Драшка Ђурановића, под насловом “Мирис костију, задах мржње”, поред говора мржње врви и од низа неистина, оцијенио је протојереј ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намјесник бококоторски, парох которски.
Чланак, у којем аутор на крају пита “Што нас очекује након трећег обредног изношења мошти свеца? “, говори о томе да су мошти Светог Василија ношене у Херцеговину два пута и да ће треће изношење бити 21. овог мјесеца у Никшићу.
„Први одлазак у Херцеговину 1990. једноставно није се догодио. Узгред Митрополит Амфилохије је постављен 30. децембра 1990. па није могао те године у мају ништа да организјуе у Црној Гори. Ђурановићу је очигледно била потребна 1990. због ратног контекста, али истина је другачија“, казао је отац Момчило Кривокапић, који свједочи као неко ко је учествовао 1996. од пресвлачења моштију 10. маја, пред пут у Херцеговину, до повратка у Никшић сјутрадан.
Зато отац Момчило истиче да Ђурановић лаже и када каже да су мошти Свеца ношене у Херцеговину 12. маја 1996. године.
„Стварно се догодило да су мошти Светог Василија пресвукли у нову одежду Патријарх Павле, Митрополит Амфиолохије и владика Атанасије, уз асистенцију нас неколико свештеника 10. маја 1996. рано ујутро. Ђурановић говори о неким костима, а мошти Светог Василија су буквално цијеле и нетрулежне и стварно миришу. Као учесник свега био сам и пратилац моштију до Херцеговине, које су иначе вожене на џипу, па сам тако био у непосредној близини Свеца и чудеса која су се успут дешавала, непојмљива безбожницима типа Ђурановића“, казао је отац Момчило Кривокапић.
Интересантно је нагласити, додаје Кривокапић, и да је улога Радована Караџића, коју карикира Ђурановић, била да тада да као званични представник власти на граници између Црне Горе и Херцеговине сачека мошти Свеца и као нормалан православац приђе и да их цјелива. Присутвовао је свеноћном бденију у манастиру Тврдош, које се завршава Литургијом. За њега је било нормално да тада прочита Символ вјере и да се причести.
„Дакле, никакву политику није спроводио него је учествовао у Литургији као Србин, православни и причестио се. Затим, негдје послије Литургије кренули смо за Мркоњић, родно село Светог Василија у његову кућу на чијем мејсту се већ градила црква њему посвећена, гдје су тада крштени, један мали Василије и једна мала Василија. На гроб мајке Светог Василија, Ане, у истом мјесту спуштене су мошти. Веома дирљива сцена, иако нисам неки сентименталац. Међутим, заиста мора да остави на вас утисак када гледате када спуштају мошти Светог Сина на гроб Свете мајке која га је васпитала. Након тога смо ишли до Величана гдје је чувена спомен црква у којој су мошти мученичке. Ђурановић каже да се ишло до Пребиловаца, што такође, није није тачно”, прича даље отац Момчило Кривокапић.
Када су мошти дошле у Никшић био је то 11. мај.
„Врло дуго мошти иду кроз град. Киша пада, нико не отвара кишобране. То је било нешто невјероватно. Народ кад наиђу мошти клекне, свако у своју бару. Митрополит је проговорио на једном мјесту о томе зашто ова киша пада: Вјероватно хоће да спере све оне страшне ствари које су се дешавале до сада у овом граду. По програму је требало да мошти већ око 8 увече буду у Острогу што апсолутно није било могуће. Народа је толико много… Горе у Острогу маса људи је чекало. Сви са упаљеним свијећама. Чаробна једна сцена и опет птице као у Херцеговини. Дочекују мошти радујући се што се Светитељ враћа у манастир”, присјетио се отац Момчило Кривокапић.
Закључује да је у поменутом било ријечи о нечему што је природна ствар зе људе који имају душу.
“Једном Владици који има душу, једном игуману који има душу, пало је на памет да предложе Миотрополту Амфилохију да мошти Светог Василија носе до Херцеговине да окријепе народ након страхота рата. Дакле, никава стратегија није ту била да се прави ово или оно. Значи, подмеће Ђурановић да је неко направио то да се народ забога пали и да се подсјећа на ране Другог свјетског рата, да би жешће нагазили. Лаже!“, поручио је отац Момчило Кривокапић.
Закључује и да је за вјерујуће људе овај потез Митрополита Амфилохија о изношењу моштију из манастира и доношења у Никшић на сабор 21. децембра поново очекиван, обзиром на пометњу коју је у вјерујућем народу изазвала намјера отимања црквене имовине, а најава ДПС-а да ће „обновити“ тзв. ЦПЦ.
