У Француској, са њеном римокатоличком традицијом, сама идеја да сте удати за свештеника мора да изгледа и необично и некако неумесно. [Са друге стране] положај свештеникове супруге, у светлу апсолутне немогућности рукоположења жена у свештенство, може да делује као нешто ненормално, нарочито данас, када смо сведоци ослобођења и независности жене, као и једнаких могућости за каријеру како за мушкарце тако и за жене. Међутим, ту „ненормалност”, ту „апсурдност” свештеникова жена не само да прихвата, већ је чак и укључује у своје битовање са радошћу; да, заиста, са поносом и благодарношћу што је, премда на посредан начин, део свештениковог служења.
Није ми лако да говорим непристрасно и објективно о своме супругу који се недавно упокојио, а са друге стране, радост ми је да говорим о њему, да са другима поделим своје успомене.
Младост у Франсуцкој
Није било ничега необичнога у нашој младости, ни у томе како смо се упознали: он је био матурант Carnot лицеја и руске гимназије, ја сам завршила школу Saint Marie de Neully. Обоје смо одрасли на идеалима и вредностима Старе Русије, у ритму Цркве и њених празника, на наслеђу и традицијама Русије, које су подразумевале верност и приврженост дужностима. Но, са друге стране, живели смо и у свету Волтера, Верлена и Пруста, лепоте Париза и величанствене прошлости Москве и Санкт-Петербурга.
У то време, када сам имала седманаест година, на степеницама цркве срела сам се са деветнаестогодишњим студентом који тек што се био уписао на Богословски институт Светог Сергија: „Врло бих желео да се упознам са Вама… – рекао ми је – и хтео бих да приметим да уопште не намеравам да постанем монах!”. Исте те вечери, он се поверио једном од својих познаника да је „нешто раније тога дана срео своју будућу супругу”.
Мој супруг се уписао на Институт [Светог Сергија] са намером да постане свештеник, и већ са деветнаест година био је у потпуности оно што ће бити током читавог свог живота. Од самога детињства он је себе посветио свештеничком служењу, Црква је била његов живот, желео је више од ичега другог да постане свештеник, била је то његова прва и најснажнија жеља. Његово свештеничко служење, жеља да стално служи службу Божију изражавала је природу његове душе, оно за шта је био створен. И у томе није било никаквих противречности.
Он је био веома образован човек: најпре се образовао у руској војној школи, а потом у лицеју Carnot и руској гимназији. Развио је пасионирану љубав према књижевности обе земље, које је познавао до савршенства: руску књижевност, коју је касније и предавао у Њујорку, и француску књижевност, коју је упознавао не само док је живео у Француској; он никада није престао да чита франуску књижевност, ценио ју је и упијао у себе са љубављу, и – ако се може тако рећи – готово са извесном неутољивошћу. Он је волео француску и руску поезију, и могао је сатима да је говори напамет, без престанка…
Ни поезија, ни књижевност за њега нису били забава. Он је, уопште, био незасити читач: занимале су га политика и философија, савремене идеје и теорије. Његова интересовања и радозналост су били свеобухватни. У поезији је видео онострану лепоту и тиме се наслађивао. Уместо да тражи своју душу у поезији, по примеру песника епохе Романтизма, он је отворено и искрено кретао путем самих песника и њиховог стваралачког трагања. Волео је Бодлера и његово стремљење к идеалу, волео је Волтера и Рембоа – он никада није трагао за етиком и моралом у уметности (за шта је његова љубав према Бодлеру и Прусту сасвим довољан доказ!). Он је у поезији, као и у књижевности уопште, видео живу реч, реч која изражава живот.
Волео је да чита записе Жида и Лотоа, биографије и радове о Таљерану, Прусту, о животу Сименона и других, удубљујући се у њихово схватање развоја човековог живота, страдања и радости. Сва ова дела су му омогућавала да се приближи суштини другог жовека, [да се приближи] различитим људским судбинама и, кроз њих, одрицању од себе.
Језик је за њега био од првостепене важности, чак више и од музике у којој је уживао, али без страсти, и више од визуелне уметности према којој је био готово равнодушан. Волео је улице, град, дом, завесе на прозорима, гробља, кафетерије, вечерње новине – све оно што изражава људски живот.
Сећам се да сам се једном приликом, када смо били млади, силно изненадила, да не кажем и нешто више, када ме је повео на гробље Pere Lachaise, да бисмо потом лутали Grands Boulevards-ом, отишли у Maigret, и на крају завршили у кафеу Lutetia где смо пили црну кафу и читали Le Monde. Поред нас су пролазили пролазници, сав тај свет улица… Признајем да сам тада била донекле уздржана, но касније сам постепено задобијала све већу слободу и све дубље поимање ствари.
У средишту свега за њега је била радост свештеничког служења
Говорила сам о његовој уравнотежености, о његовим укусима, француском и руском образовању, о његовом систематском и сталном читању које је нашло свој израз у његовој изузетно широкој и свестраној културности, отвореној за живот и за развој рода људског. Но, у средишту свега тога, за њега је најсилнија и најискренија била радост свештеничког служења, радост што је свештеник. Нарочитост његовог служења била је у том утицању на друге, које је он био кадар да изрази кроз речи; у том непосредном и готово неприметном утицању којим је дејствовао на људе који су му долазили. Он је, услед тога, стално бивао напросто као “поједен” од стране људи, јер никада није умео да каже “не”. Када би му у разговору поставили неко чудно или замршено питање, он је увек схватао шта су хтели да га питају, као и у којој је мери човеку било тешко да му постави то питање, и одговарао је без давања готовог решења, без поуке.
Он је поседовао изузетни дар да утеши човека и да му олакша бреме, да га ободри и да поразговара о оном најважнијем, да обасја (саговорника) светлошћу у којој је све постојало једноставније, срећније и спокојније. Он је стварно умео да охрабри срце човеково. За неке је било неочекивано то што је он, када су му долазили, у нади да ће добити од њега готово решење или поуку, износио искључиво своје виђење…
Један од његових студената ми је недавно рекао (наводим ово по памћењу): “Често сам долазио код Баћушке са списком проблема који су ми се чинили врло озбиљним, нерешивим. Разговарали бисмо о политици, о књижевности, о мојој деци, о Цркви, о празницима, о природи, и на крају би Баћушка спустио своју тешку и благу руку на моја леђа и рекао: ʼСада је све добро, зар не? Више нема никаквих проблема?’ Одлазио бих, а моје срце и моја душа су били згрејани његовом радошћу и сијањем, нечим непојмивим али спокојним”.
Нико није могао да му се подсмева, нарочито када су у питању богословска питања.
Његово осећање за стварно стање ствари, здраво расуђивање, сагледање живота у коме није било измишљених проблема, заједно са свагда својственим му осећањем за хумор и унутарњу уздржаност, са умећем да приликом сусрета насамо са неким савладава превише лична осећања и емоције, учинили су га човеком од кога су сви узимали као са извора утехе, добробити и убеђености; и он је све то тако штедро давао… Више од хиљаду људи је дошло на његову сахрану; добила сам на стотине писама од тих људи чију је душу он негде и некада дотакао.
Живот у Америци
године ми смо са троје деце отишли из Париза у Њујорк. У Америци, на Академији Светог Владимира, он је био професор и декан, тамо је образовао групу сатрудника, предавача и ководитеља.Све су то били његови пријатељи који су се трудили на истој мисији, који су говорили гласом Цркве, Литургије, Евхаристије. Он је на Академији Светог Владимира написао своје књиге и остварио сав свој потенцијал, тамо се заиста потрудио на делу обнове литургијског живота, на делу обнове евхаристијске свести.
Други ће говорити о његовој богословској мисији. Ја знам да је та мисија била једно са његовим свештеничким служењем као слуге и инструмента Господњег. Он није имао смисла за решавање „друштвених проблема”. Обично је говорио: „Други ће то урадити боље од мене”.
Оно што нас је спасавало од хаоса, који је тешко било избећи, јер тешко је било не расути се на све стране – деца, њихово школовање (наше троје деце, узгред буди речено, никада нам нису донела ништа друго осим среће!), Академија, напори да спојимо крај са крајем свакога месеца, студенти и све остало… – јесте, пре свега, присуство у Цркви, на богослужењима, радост Велике Суботе и обичне недељне Литургије. И све нам је то дошло кроз његово свештенство и благодарећи његовом свештенству.
Да бисмо сачували наш унутарњи склад живота, читаво лето бисмо проводили у канадској провинцији на обали острва Лабел, куда смо одлазили да бисмо се погрузили у извор живота звани Природа, тамо у северној лепоти канадских шума, у окриљу породичног живота, у дрвеној часовњи недељом и празницима, у посетама његовог брата [близанца] Андреја чији је значај у животу мога мужа био толики да то не могу никада довољно да нагласим. Свако наше лето је било обележено ритмом нестрпљивог ишчекивања Андрејевог доласка, радошћу због његовог борављења са нама и тугом због Андрејевог одласка. Свако наше лето је заиста било тихо пристаниште.
Празник упокојења
Желела бих да овим не баш много повезаним успоменама придодам и неколико речи о болести и смрти оца Александра, о празнику његовог упокојења, што је оно заиста и било.
Када се, сасвим неочекивано и непредвидиво, открило да болује од рака плућа и мозга у већ поодмаклом стадијуму, он је прихватио своју судбину у пуном смислу те речи, спокојно и јасно, без непотребних речи, са унутарњом снагом, која је свагда била скривена. Врло добро се сећам колико је тачно било часова када се то догодило. Био је то тренутак пунога познања и потпуне јасности, сигнал за полазак на пут.
Он је то прихватио без емоција, но у наш живот је ушла велика радост. То није била радост самопожртвовања или мука које је морао да одстрада. То је била радост једноставна и чиста, са којом је он проповедао читавог свог живота, али та се радост сада појачала, зато што је он осећао да ће ускоро угледати Царство, двери Царства. Све остало се завршило или, напротив, тек је требало да почне. Време животне борбе, проповеди, општења [са људима], убеђивања… отишло је у прошлост, истовремено када је тек започео велики пут који ће га учинити стварно слободним. Он је тада био налик оним женама којима се Христос јавио после Васкрсења и рекао им: Радујте се!
Његова болест и приближавање смрти били су, без сумње, за њега чак и већи него што би то било непосредно виђење Господа. Са великом једноставношћу, са свеобухватном вером он је чекао, како је сам једном приликом и написао “безвечерњи дан Царства”. Његова смрт је била заиста чин живота, празник упокојења.
Његово приближавање к смрти било је налик на воз, који креће после писка сирене, захуктава се и полази, с почетка споро, шкрипећи точковима и испуштајући пару, да би се, потом, кретао све брже и спокојније тамо… тамо где је циљ сваког путникка – к дверима Царства, која су се отворила за њега и којима се он приближавао са миром и благодарењем. Никада га нисам видела да тако сија, да је тако благодаран, тако трпељив.
Три дана пред упокојење примио је Свету тајну помазања освештаним јелејем. Он је тада био веома слаб и нисмо знали како ће да одреагује, али он је на крају молитава рекао јасним и снажним гласом: “Амин, амин, амин!”. У томе је била његова сагласност – “нека буде тако” читавог његовог живота.
Желела бих да завршим одломком са краја поглавља о смрти из његове књиге “За живот света” (то је сасвим јединствени одломак јер је написан у првом лицу):
“И ако учиним тај Христов живот – својим животом, ако ту жеђ и то искање Царства учиним својом жеђју и искањем, то чекање Христа – својим чекањем, тај опит Христа као живота – својим опитом, тада ће и сама моја смрт постати усхођење у Живот. Не знам када ће наступити и како ће се збити последње испуњење свега у Богу. Ништа не знам о свим тим “када” и “како”. Али, знам да је у Христу већ започела Пасха света, прелажење света у Царство Божије и претварање свега у Царство Божије, као и да је живот већ прожет светлошћу те Пасхе, њеним миром и радошћу у Духу Светоме, јер Христос васкрсе и живот живује!”.
(Протопрезвитер Александар Шмеман,
Наш живот у Христу, Христов живот у нама,
Београд, 2007,
превео и приредио Матеј Арсенијевић,
стр. 7-14)
