На данашњи дан, 4. јануара 1494. године из штампарије на Ободу, коју је основао Ђурађ Црнојевић, изашли су први примјерци Октоиха првогласника, прве ћириличне књиге код Јужних Словена. Из те су штампарије изашле још четири књиге: Октоих петогласник, Псалтир, Требник (молитвеник) и Четворојеванђеље.
Главни штампар, у тој првој државној штампарији на свијету, био је јеромонах Макарије, кога сматрају родоначелником јужнословенског штампарства. Претпоставља се да је штампарску вјештину учио у Венецији. Његови ђаци били су Божидар Вуковић Подгоричанин и његов син Вићенцо Вуковић, који су наставили штампарску дјелатност у Венецији. Макарије је на крају поговора Октоиха записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године.
Иницијатор штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Црне Горе налазио од смрти свога оца, 1490. године до 1496. године. У предговору и колофону Октоиха првогласника Ђурађ говори устима свога штампара и рукодјелника Макарија, да га и на штампање те књиге нагони љубав према Цркви и туга због велике пустоши коју су Турци нанијели, поред осталог, управо манастирским, црквеним библиотекама.
„Видјевши… цркве без светих књига што су их агаренска чеда усљед гријехова наших разграбила и поцијепала, узревновнах уз помоћ Светог Духа и саставих форме на којима за годину дана осморица људи израдише Октоих прва четири гласа, на славослов Богу укрепитељу нашем“… Црна Гора је остала без књига и Ђурађ Црнојевић користи проналазак штампе да тај недостатак у последњем часу државне самосталности бар донекле отклони. Ђурађ Црнојевић је био образован човјек и љубитељ књиге, свјестан да књига има вјечни смисао и значај.
Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника. Највероватније је Цетињски манастир тек средином 1492. године постао стјециште штампарских мајстора. Појава штампарије у последњој слободној држави на Балкану која је одољела турској најезди, штампање православних богослужбених књига и њихова дистрибуција у околне крајеве, указује на жељу да се допринесе очувању националне и вјерске свијести поробљених народа.
