Чудесна литијска саборовања која већ недјељама освештавају градове и села Црне Горе, живи су израз Цркве као народа Божијег. Ови свештени ходови су се благодатно слили у светосавска сабрања и свечане aкадемије и као бљесак оне истинске, епске, Његошеве Црне Горе поново су духовно повезали “расути“ светосавски род. Као антипод благодатним даровима свештених литија, одвија се упоредо и једна врста анти-литије која је саткана од лажи, клевета и углавном негирања оног што је вијековима чинило кичмену мождину српске Црне Горе. У тој колизији пред нас искрсавају бројна питања међу којима се издваја, по ко зна који пут, питање односа Цркве – и на црквеном етосу и поретку изграђеног идентитета – с једне, и идентитета заснованог на национално-идеолошким основама с друге стране.
Свако обоготворење нације и њено уздизање на мјесто врховне вриједности којој би биле подређене све друге (па и припадност Цркви) назива се ријечју етнофилетизам или религиозни национализам и представља појаву која је дубоко страна и супротна бићу и устројству Цркве. Такав приступ ствара од нације псевдо-цркву, сводећи Бога и Цркву на један од елемената или карактеристика одређене нације чија улога лежи у служењу националним програмима и циљевима. Спајање таквог поимања нације и вјере рађа јерес етнофилетизма. Зачетке тога налазимо у периоду од Француске револуције, од када мистични темељ власти више није Бог као до тада, већ ту улогу преузима нација. Тако долази до њене мистификације и својеврсног уздизања у ранг божанства. Када су у питању источно-хришћански народи прекретницу у поимању односу Цркве и нације представља пад Византијског царства и потом вишевијековно турско ропство. Познато је да су у одсуству свјетовних владара, духовне вође имали и одређене “прерогативе“ свјетовне власти. Црква је била стожер и кохезиона сила која је чувала национална обиљежја, језик, обичаје, културу и интегритет територије и око које је једино било могуће обновити и сачувати националну свијест. То је један од разлога због којих је дошло до додавања уз назив помјесне Православне Цркве и префикс који одређује националну припадност њених чланова (српска, бугарска, грчка), а такође је то разлог због којег је у свијести и бићу нашег народа дубоко укоријењен осјећај припадности православној Цркви (чак и само “по рођењу“).
Међутим, неријетко се дешава да се под појам етнофилетизма подведу и одређене појаве и стања која су заправо израз живота Цркве и на њему утемељене аксиологије. Код Апостола Павла имамо онај чувени исказ да у Христу нема ни Јудејца ни Јелина…него су сви један (човјек) у Христу (Гал. 3, 28). Интерпретација ових Апостолових ријечи у смислу да је идентитет Јудејца и Јелина неважан у сјветлу задатог јединства у Христу погрешна је. Јер, исти Апостол Павле на другом мјесту, говорећи о својим сународницима (Јеврејима), каже да га за њих срце боли без престанка и да би желио сам да буде одлучен од Христа за браћу своју, сроднике по тијелу (Римљ. 9, 2-3). Дакле, јединство у Христу (тј. у Цркви Његовој) које нам је задато не значи брисање нашег националног идентитета тако да у Христа уопште нема Јевреја ни Грка, Србина или Црногорца (у њиховој различитости) већ да је примарни њихов идентитет – Христос. Имамо бројне примјере у историји Цркве да су се поједини владари, духовни пастири или вјерујући људи посветили и задобили мученички вијенац управо у борби за очување свог народа и вјере.
Ако ову истину узмемо у обзир при сагледавању идентитетског питања у данашњој Црној Гори доћи ћемо до одређених недоумица на која смо дужни да, као Црква Божија, пружимо одговор. Покушајмо да избјегнемо “незгодна“ питања о томе да ли је и када постојала или није постојала одређена нација већ узмимо у обзир тренутну ситуацију: у Црној Гори православни корпус је подијељен на два дијела: Србе и Црногорце. При чему је чест парадокс да су припадници ове двије нације – рођена браћа! Како у том случају одржати црквену мисију и очувати старање за спасење сваког њеног члана, а да се при томе не упадне у замку етнофилетизма.
Могући и вјероватно најисправнији одговор који је утемељен у осмовијековној историји народа на овим просторима јесте – Светосавље. У предговору дивне и чувене књиге о. Јустина Поповића Светосавље као философија живота, Владика Николај одговара на питање шта је то светосавље и каже да оно није ништа друго до “Православно Хришћанство српског стила и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у светом Сави Немањином.“ Ава Јустин представља Светосавље као потпуну и свеобухватну философију живота, па чак и као одговор на лутања у европским измишљеним сурогатима хришћанства. Српски народ је до појаве Светог Саве у великој мјери био духовно (па и национално) не-дефинисан. Сава Немањић је својим светитељством, својом личношћу и дјелом породио своје отечество Духом Светим и као путеводитељ у вјечни живот насадио га у мисаоном, духовном рају. Другим ријечима, од Светог Саве ми постојимо као Хришћани у правом смислу те ријечи и мисија нашег рода јесте задобијање вјечног Царства.
Ако данас узмемо за оријентир светосавље како га је доживио и објаснио Св. Јустин онда ћемо лакше да се суочимо са савременим странствовањима у метежу идентитетског лавиринта. Поставимо ли светосавље и његова животна и битијна начела као мјерило и параметар, тренутни антагонизми у погледу националног “изјашњавања“ могли би да буду превазиђени (под условом да афирмација националног има позитиван, не негаторски карактер). Можда је смјело окарактерисити га као облик етнофилетизма, али свакако да код великог дијела Срба постоји један унутрашњи “раскол“ у погледу одређења примарног идентитета. Ако би, нпр. неко од мене захтијевао да једним појмом свеобухватно одредим свој идентитет и ако бих у одговор рекао да сам – Православни Хришћанин, не бих погријешио (то и јесте мој примарни идентитет и онај за којег се молим да буде вјечан), али бих осјећао потребу да тај исказ допуним тиме да сам такође и Србин, да би одређење било потпуно. Ако би, пак, свој идентитет одредио појмом Светосавац, тиме бих означио и своју припадност Православној Цркви и припадност српском народу.
У контексту новијих покушаја да се у Црној Гори створи некаква нова црква (под плаштом обнове нечега што никад није постојало како се представља) и која би била црква Црногораца, представља трагичан и бесмислен наум. Из простог разлога који је више пута поновљен, а то је да Црногорци већ имају своју Цркву и то ону која има осам вијекова непрекинути континуитет од њеног оснивача, Светог Саве. Утисак тенденциозног уплива у теолошко-еклисиолошки простор нарочито појачава пренебрегавање значаја чињенице да је неколико вијекова Црна Гора била теократија. Тражити да се Црногорцима обнови Црква којој се признаје вишевјековно постојање на овом простору, а да при том то није светосавска Црква, значи противљење благодатном и свештеном поретку на којем је основана и живи Црква Христова, а у суштини значи покушај раскола који је, како знамо, гријех који ни мучеништво не може спрати. Црква има над-национални карактер што значи да нација треба да служи Богу и Цркви, а не обрнуто. Према томе, Црква може бити национална, вишенационална (ако на простору гдје она дјелује живи више нација), или чак и анационална (уколико вјерници конкретне црквене заједнице не желе национално да се изјасне). Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију (Радован Биговић).
Свети Сава и Светосавље нас учи да нација није Црква (нисмо Православци и Хришћани “по рођењу“ већ то постајемо крштењем и присаједињењем Цркви-Тијелу Христовом) и да не обоготворавамо нацију већ да је укључимо као род изабрани и спасавни у историју спасења. Погрешна је и погубна било какква суб-ординација у контексту међунационалних односа. Хришћански црквени етос налаже да однос према сопственој и другој нацији треба да буде дјелатан, заснован на начелима истине, правде, љубави и свих хришћанских врлина. Васељенски карактер Цркве, међутим, не значи да хришћани немају право на националну самобитност, национално самоизражавање. Напротив, Црква у себи сједињује национално начело са васељенским што се види и у самом устројству Православне цркве која се, будући васељенском, састоји из мноштва Аутокефалних Помјесних цркава. Православни хришћани, остајући грађани небеске отаџбине не смију да заборављају ни своју земаљску домовину. Сам Господ, не имајући земаљског уточишта (Мт 8,20), указивао је на то да Његово учење нема локални и национални карактер: Долази час када се неће клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму (Јн 4,21). Међутим, Он је Себе поистовјећивао с народом коме је припадао по људском рођењу: Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца (Јн 4,22).
Навешћемо на крају ријечи Аве Јустина Ћелијског: “Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода… Вријеме је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске Цркве“. Будемо ли на тај начин свјесни свог звања и одговорности као православних хришћана, будемо ли Светосавци у правом смислу те ријечи, онда ће и свако друго питање нашег идентита бити освијетљено и разријешено.
