У јануарско-фебруарском 371. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем), игуманом свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве.
Игуман Петар: У имену Божјем је суд и правда!
*Оче Петре, помаже Бог и благословите! Реците нам укратко нешто о историји Вашег манастира и откуда тај назив Пиносава за ову велику светињу Шумадијске епархије
Бог Вам помогао и Бог Вас благословио. Нема прецизних историјских података када је тачно настао манастир Пиносава, али се пратећи народно предање може закључити да је настао у периоду после Косовске битке 1389. па до подизања Смедеревске Тврђаве 1430. године. Иако једно народно предање каже да се и пре Косовске битке, овде, око неког старог црквишта, или пак, неке старе цркве, окупила војска која је из овог дела Лазареве Србије кренула на Косово, није поуздано познато да је то тада био манастир. Мада ни то није потпуно искључено. Једно друго и провереније народно предање каже да су се после Косовске битке у Смедерево и његову околину доселиле две рођене сестре са Косова, Видосава и Пиносава. Сестре су након очеве смрти наследиле велико благо па су се упутиле на север. Дошавши близу Смедерева одлучиле су да поделе велико благо и саграде своје задужбине. Видосава велику Саборну цркву Успенија Мајке Божије у Смедереву, а Пиносава Манастир Светом Архангелу Гаврилу у селу Кусадак. Тако је и било. Међутим, после пада Смедерева и целе српске деспотовине у турско ропство 1459. године, Турци су у одмазди срушили Саборни храм Успенија Мајке Божије у тадашњој престоници Србије. Да се не би заборавио спомен на овај свети храм и слушкињу Божију Видосаву, монаси Манастира Пиносава, ученици светих Синаита, као своју другу манастирску Славу узеше Успеније Пресвете Богородице. Тако је остало до данас јер наш Манастир подједнако свечано слави и храмовну славу Светог Архангела Гаврила и преславу – Успеније Мајке Божије. Значи, ова светиња у суштини носи то народско име по својој ктиторки - девојци Пиносави, родом са светог и славног српског Косова.
*Да ли се зна какав је био тај први манастирски храм и до када је он опстао? Садашњи велики манастирски храм је очигледно из много каснијег периода.
Први манастирски храм је према сачуваном народном предању био скривен у дубокој и густој шуми, поред кусадачког потока, и био је брвнара. Насељавали су га монаси исихасти који су живели једноставним и скривеним животом срца, у монашком безбрижју и непрестаној молитви. Све до Велике сеобе Срба под патријархом Српским Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, која је отпочела после пораза Срба у бици код Качаника, настали су тешки и суморни дани за православне хришћане у свим српским земљама – Македонији, Старој Србији, Шумадији, Босни, Херцеговини, Црној Гори. Посебно тешко било је у централним српским областима. Тада је пострадао и Манастир Светог Архангела Гаврила у шумадијским густим шумама и ширем реону села Кусадак. Сви монаси су тада мученички пострадали од Турака, а манастирски храм брвнара је спаљен и уништен. Претпоставља се да се ово пустошење Манастира Пиносава догодило крајем пролећа или почетком лета 1690. године. Могуће чак, и на сâм празник Вазнесења Христова. Касније, после престанка највећих турских зулума, храм брвнара Светог Архангела Гаврила је обновљен, али овог пута само као парохијски храм. Свете мошти ових монаха мученика налазе се сахрањене у ширем реону око и испод данашње нове цркве, што сведоче разна народна предања. Посебно је интересантно оно које каже да земља овде мирише на тамјан и смиље, и да читава околина манастира Пиносава појединих дана веома јако благоуха. Тога смо сви ми очевидци и сведоци и дан данас. Сматара се да су то небески знаци пројаве светости светих мученика Пиносавских, пострадалих од безбожних Агарјана. Данашњи манастирски храм саграђен је заједничком акцијом мештана Кусатка и шест околних села и то у периоду од 1841. до 1847. године, јер је верни народ захтевао већи храм за света богослужења.
*У Манастиру Пиносава су сахрањени и многи знаменити људи из српске историје XIX века, а постоје и нека предања која везују Манастир Пиносаву и великог српског Вожда Карађорђа. О чему се ради?
У праву сте. У време Првог српског устанка манастир Пиносава је био велики духовни и војни центар, мада и у то време само као парохијски храм, саграђен од дрвета. Око те цркве брвнаре сахрањивали су се многи истакнути људи из околине, а пре свега из села Кусадак и Азања. На пример ту је сахрањен Милоје Поповић Ђак, иначе Кусачанин, вођа прве социјалне буне коју је 1825. године подигао против књаза Милоша и његове страховладе. Буну је кнез Милош после неколико дана угушио, а Милоја Поповића Ђака казнио је без милости тј. смрћу вешањем. У Манастиру Пиносава сахрањени су и браћа Ђуша и Вујица Вулићевићи из Азање, оба велики јунаци у свим ратовима против Турака. Ђуша је као предводник Карађорђевих устаника за Смедеревску нахију погинуо 1805. године у борби за Смедерево. Као првог човека поменуте нахије наследио га је његов рођени брат Вујица Вулићевић. Какви су то јунаци били сведочи и податак да је „српски Ахил“, хајдук Вељко Петровић од чете Станоја Главаша прешао у чету Ђуше Вулићевића јер је сматрао да су браћа Вулићевићи највећи јунаци и најбоље војсковође устанка. Остало је записано да је Хајдук Вељко рекао: „Од свих српских старешина најволео сам слушати Вујицу, са којим ми је било најдраже ратовати против Турака.“ Такав велики и неустрашиви јунак бејаше Вујица, кнез Смедеревске нахије. Међутим, како сведочи знаменити српски мудрац Марко Миљанов Поповић, „чојство није исто што и јунаштво. Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство бранити другога од себеˮ. Иако велики организатор и јунак у оба српска устанка и десна рука и Вожда Карађорђа, а касније и Књаза Милоша Обреновића, Вујица се 1817. године, управо на дан манастирску Славе - Светог Архангела Гаврила, веома огрешио о свог кума Вожда Карађорђа. Наиме, када је Карађорђе 1817. године поново дошао у Србију, која је тада после Другог српског устанка била већ доста слободнија земља, Вујица Вулићевић је по наређењу Књаза Милоша организовао мучко убиство великог Карађорђа у Радовањском Лугу. Народ му је ово замерио јер је сматрао да је Вујица требао обавестити Карађорђа шта му се спрема, поготово јер су били кумови. Народ је са правом сматрао да је Вујица требао заједно са Карађорђм побећи преко Дунава и тако спасити главу и себи и Карађорђу. Овај црни белег у својој биографији Вујица је покушао да спере градњом Манастира Покајница и личним покајањем. Прилагао је Вујица и позлаћене путире за разне храмове и манастире и давао велике прилоге у новцу, али народ је тешко заборављао овакав тежак злочин. Ипак, верујемо да је Милост Божија далеко изнад сваког греха када се човек искрено покаје, па и изнад греха Вујичиног, те да му је Бог све опростио. Ми се и данас, сваке Литургије, молимо за покој његове душе. Последњих неколико година свог живота Вујица је провео презрен и одбачен од кнеза Милоша Обреновића. Упокојио се 1828. године и сахрањен је у Манастиру Пиносава, близу гроба Милоја Поповића Ђака. Посебно место у историји Манастира Пиносава припада и великоме Вожду Карађорђу који је поред једног великог храста, што и данас пркосно одолева зубу времена и носи назив Карађорђев храст, окупио велику војску. Устаници су се у току Литургије под ведрим небом и крошњом овог знаменитог храста причестили Светим Тајнама Тела и Крви Христове.
*Кад сте већ код Карађорђа, желели би смо да Вас нешто упитамо и о његовом савременику поред чијих сте светих моштију замонашени – Светом Петру Цетињском? Ви сте 2005. године написали и акатист светом Петру. Реците нам нешто о том црногорском Мојсију, како га називате у поменутом Акатисту?
Када би их имао времена и простора о том великом архијереју Српске Цркве, Митрополиту Црногорском, Скендеријском и Приморском, огњеносном подвижнику, сузном молитвенику за цео свет, најчистијем девственику, великом чудотворцу, богоозареном пророку, даровитом писцу, прекрасном песнику, храбром војсковођи, вештом дипломати, мудром измиритељу браће, милостивом хранитељу гладних, свеблагом утешитељу невољних и уцвељених, благословеном осветнику Косова, одлучном ујединитељу српских земаља, самоуком полиглоти, првом српском научнику, даровитом историчару, талентованом мистику и вештом практичару живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род, могао бих говорити данима. Свети Петар Цетињски је, усудио бих се рећи, по нечему чак већи и од самог највећег Србина у свим световима, Светога Саве Немањића. Иако нико од Срба није достигао те небеске висине Светога Саве, у појединим цртама свога живота Свети Петар Цетињски га је несумњиво надмашио. На пример, Свети Петар Цетиески је отишао у манастир са само 9 година, а замонашен је са свега 12, док је Свети Сава, у доста зрелијих 16 година, и отишао у манастир и замонашио се. Такође, Свети Петар је несумњиво живео у много тежим историјским околностима и имао је дуплу службу – са једне стране он је био први човек државе зване Црна Гора и Брда, а са друге, он је био архипастир верног народа Црне Горе, Скендерије и Приморја. Као први човек државе, он је, каквог ли само тешког Крста, морао своје Црногорце и Брђане лично војно предводити у свим својим ратовима и против Турака и против Арбанаса и против Наполеона. И у свим ратовима је изашао као победник иако је имао најмалобројнију, најслабије обучену и најсиромашније опремљену војску на Балкану. Свети Петар Цетињски је као неки нестварно стварни и стварно нестварни библијски и српски јунак из древне прошлости. Као неки нови Мојсије или Исус Навин. Као нови Константин или Душан Силни. Не постоји људска реч која достојно може описати небоземни лик овог земаљског Анђела и небеског човека. Колико је само море суза он пролио за сваког Србина, ма где тај Србин живео. То само Бог зна. Он је на пример и први Србин у историји који је Руском Цару, још на самом почетку XIX века, предложио и написао јасан план о обнови Славјано-сербског Царства, са главним градом Дубровником. Он је визионар српства и учитељ истинске побожности, на којој је све заснивао. Тај мали плавооки и риђокоси дечак светлог лица звани Лука, чије ми је дуго година непознато име пре његовог монашења, верујем по Промислу Божијем, открила једна стара Цетињанка, замонашио се са девет година и добио име Петар, по светом апостолу Петру. И гле чуда! Он је својим уснућем спојио два своја имена - име које је добио на Светом Крштењу Лука и име Петар које је добио на постригу у монаштву, које је и прославио својим светим животом.
*Оче Петре, знамо да би сте нам могли дуго казивати о светом Петру Цетињском, крај чијег кивота сте замонашени 1997. године, о коме сте одржали велики број надахнутих предавања, коме сте написали и Акатист, али реците нам, коју бисте његову кратку поуку издвојили као срж његовог живота? Поуку која би била наук и за нас данас и за све хришћане свих времена. Реч његову која нас најбрже и најдиректније узводи ка истинском животу у Богу?
Свака поука светога Петра Цетињског у себи садржи животворну и свеваскрсавајућу силу Духа Светога стечену смирењем, опитом и великим трудом, силом која натапа наше жедне душе вечним смислом и вечном науком Неба. Ипак, издвојио бих једну његову кратку поуку коју је изрекао учећи свој народ најважнијем делу – а то је живот у трајној и непрекидној молитви, чврстој вери у непобедивој нади у Божију Правду која је „спора“ али достижна и неминовна! Она гласи: „У имену Божијем је суд и правда“. У само пар речи тај велики и свети исихаста, који је сате и сате проводио у својој каменој келији призивајући најсветије име Христово, име без кога се према речима апостола Павла нико под капом Небеском не може спасити, открио нам је најдубљу духовну потку тајне живота. Без Богочовека Исуса нема истинског суда ни над човеком ни над васионом. Само у Њему, Свеблагом Исусу, јесте истински суд свакој људској мисли, свакој људској речи и сваком људском делу. И само у том Имену, које је изнад сваког имена, ми можемо стојати у вечној правди Божијој и бити истински људи којих се ни Бог ни цело Небо неће постидети.
*Оче Петре, замолио бих вас да нам пред крај разговора кажете нешто и о обнови Манастира Пиносава у коме живите већ скоро три године?
Свака обнова је и радост и Крст. Као и сав живот хришћански. Пре свега захвалио бих нашем Преосвећеном Епископу Шумадијском Г. Јовану који ми је дао свој Архијерејски Благослов да дођем и живим на овом светом и мученичком месту. Да и ја Милошћу Божијом уградим по који каменчић у небоземни мозаик историје и есхатона ове Светоархангелске светиње. Најважније је, наравно, што се обнавља живи литургијски и богослужбени живот манастира. Што народ све више и више долази на Свету Литургију. Што се све више људи исповеда и причешћује. То је оно што ме највише радује. Све остало, што обично називамо спољашњом обновом манастира, је такође важно, али је на далеком другом месту у односу на оно што је главно – духовна обнова и нас у манастиру и оних који посећују ове прелепо место мира Божијег и тишине Господње. Много тога је урађено захваљујући пре свега Богу, Пресветој Богородици, Светом Архангелу Гаврилу и молитвама нашег Архијереја и оца духовног Г. Јована. Посебно бих захвалио и Влади Републике Србије и Општини Смедеревска Паланка који су наново асфалтирали пут до манастира и помогли у новцу за разне пројекте – реконструкцију и санацију крова на манастирском храму, осветљењу храма, проширење паркинга за аутобусе и уређење прилазима овој светињи. Наравно, посебну захвалност дугујемо и великим добротворима нашег манастира а то су пре свега мештани Кусакта и разни добри људи из Кусатка, Азање, Паланке, Младеновца, целе Србије и иностранства, који су својим великим и малим прилозима допринели да Манастир Пиносава изгради мини еко фарму кока носиља, формира велики пчелињак, исфугује камени део храма, добије нови иконостас са прелепим иконама за манастирску Зимску Капелу, уреди фасаду старог конака итд. Када видим шта се све урадило за ове непуне три године могу само рећи – Слава Богу за све!
*Реците нам и нешто из Вашег монашког опита што би могло бити утеха и подстрек савременом човеку да поред свих данашњих искушења буде и остане човек Христов.
После својих четврт века проведених у разним манастирима наше Цркве, могу само поновити и себи и Вама ону реч светог Апостола Павла: Молимо се Богу без престанка. Сваки дан је нова шанса и слика целог живота. Зато, од раног јутра, ма како је тешко некад бити хришћанин, сетимо се да ако смо са Богом, све је лако. Пригрлимо чврсто Његово свеслатко име Исус. Нека наш ум и наша уста непрестано понављају „Господе Исусе Христе, помијуј меˮ. Макар расејано, макар на штакама, макар уздахом. Не бојмо се! Само понављајмо са смирењем. И само тада, ако истрајемо у смиреној молитви, ми ћемо бити истински радосни, мудри, одлучни, силни и истрајни. Чим раширимо руке и завапимо „Господе, спаси ме најгорег човека на земљиˮ, кренуће умиљење, демони ће побећи и радост ће доћи. Бог ће своје учинити, а наше је пре свега да се што више молимо и трудимо, да никада не одустајемо. Да нам Небо увек буде на првом месту, а све на земљи на другом. Да нам пост и молитва буду два крила душе. Да нам Литургија недељом буде најважнији догађај, а Свето Причешће стални циљ. Остало ће учинити наш Велики, Добри, Свемоћни, Непобедиви и надумно Милостиви Бог. Он нас воли изнад сваке мисли и изнад сваке речи, да ми то никада не можемо схватити до краја. Само срцем можемо делимично окусити.
Разговарао:
Катихета Бранислав Илић
*Објављено у јануарско-фебруарском 371. броју Православног мисионара (стр. 6-12)
