На братској трпези по завршетку Литургије у Сретењском ставропигијалном манастиру Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил прокоментарисао је ситуацију, која је задесила Црну Гору после усвајања Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, који ускраћује права Српској Православној Цркви.
Патријарх Кирил је рекао да се данас васељенска црква налази у изузетно специфичном положају. Ништа слично у историји православља, у последњих неколико вјекова, није било. Чак ни онда када се православни Исток налазио под влашћу отоманске Турске, њен утицај на укупно Православље је балансирала снага Руске империје, и наша браћа су знала да постоји покровитељ и заштитник Православља – то је света Русија.
Промијенио се историјски контекст, и Русија као свјетовна држава сада не може да има ту исту улогу. При најбољем односу према дјелатности Руске Православне Цркве држава се не мијеша ни у наше унутрашње послове нити у нашу спољашњу дјелатност, коју ми вршимо искључиво у складу са канонским правилима.
Али, у исто вријеме, када је Руска Црква добила потпуну слободу, ми смо са жаљењем принуђени да констатујемо да се предстојатељи неких Помјесних Православних Цркава налазе, не само под утицајем, већ скоро и под влашћу одређених свјетовних снага.
На нас су десетинама година вршили притисак. Притискала нас је сва моћ атеистичке државе, сва политичка снага, власт, специјалне службе. Али ми смо издржали тај притисак! Међутим, данашња криза у православљу је пројавила несумњиву слабост неких Помјесних Цркава. По милости Божијој, нијесу сви архијереји у тим Црквама погазили каноне. Ми знамо, да се велики број других Помјесних Цркава чврсто држи канонског поретка, посебно признање заслужује позиција Јерусалимског Патријарха који не допушта расколницима да служе код Гроба Господњег, што би била катастрофа за Васељенско Православље.
Велика искушења су задесила данас Српску Цркву. У Црној Гори, малој земљи гдје се увијек његовао посебан однос према Русији, донешен је закон, сагласно ком ће сва црквена непокретност прећи од канонске црногорске епархије, Српске Православне Цркве, у руке расколника. Епархијски архијереј, владика Амфилохије, бори се за Православље, он није приклонио главу пред расколницима, али ни ми не треба да ћутимо, при том не само са нивоа Московског Патријархата или Одјела спољних црквених веза. Ми морамо бити солидарни са владиком Амфилохијем. Ми треба да осудимо одузимање храмова и сваки покушај државних власти Црне Горе да одузимају имовину од канонске Цркве . И ето, то се дешава у срцу Европе, оне исте Европе, која је декларисала, као и Сједињене Државе, принцип одвојености цркве од државе! Дешава се, принцип свјетовне државе се лако руши ради одређених политичких циљева, између осталог, несумњиво, борба са Русијом.
Данас нико не смије да остаје по страни у односу на све што се дешава у Православном свијету. Треба слати писма подршке владици Амфилохију, изражавати му нашу љубав, говорити о томе, да Руска Православна Црква остаје заједно са православнима у Црној Гори. Веома је важно, да они који страдају данас у Црној Гори, осјећају подршку наше Цркве. И исто као што ми можемо и треба да пишемо писма критике у Константинопољ, да упозоравамо Грчку јерархију о недопустивости нарушавања јединства Православља.
Зашто смо ми тако убијеђени да је на нашој страни истина? Због тога што се ми не уклапамо ни у какве политичке циљеве и не осјећамо никакав политички притисак. Ми полазимо искључиво из принципа канонског права. А каква може бити истина у Константинопољу, који се грубо мијеша у јурисдикцију друге Помјесне Цркве, који самовољно скида анатему са онога, који са Константинопољем нема никакву везу, и дарива „аутокефалију“ расколницима, који немају јерархијског прејемства? Русија данас води независну политику, и у Руској Цркви као што сам већ поменуо је потпуно независан поглед и на унутрашње и на спољне послове. Наравно, у том смислу се ми веома разликујемо од оних Помјесних Цркава које се налазе у зависности од снага, не просто нецрквених, већ, ја бих рекао, антихришћанских. Зато данас као никада ми треба да будемо солидарни. Ми треба да разумијемо гдје је истина, а гдје је лаж и да се молимо за нашу браћу и сестре, који пате од грубог мијешања свјетовних власти. Ми морамо бити са онима чије се цркве затварају или се предају расколницима, са онима, који страдају за правду Божију.
„Вјерујемо, Господ неће оставити нас, ни Руску Цркву, као ни друге Православне Цркве, уколико останемо непоколебиво вјерни светом Православљу. На нама као највећој Помјесној Цркви свијета почива посебна одговорност за јединство Православља, ја бих хтио, да ту одговорност осјећа и епископат и свештенство, и монаштво, и цијели наш вјерни народ.“, закључио је патријарх Кирил.
