Избављење народа у Пећи услед епидемије колере 1911. године након литије са иконом Пресвете Богородице – Пећке Краснице.
“Године 1911, на просторима Старе Србије (Рашка, Косово и Метохија, Северна Македонија), која је тада још увек била под влашћу Турског царства, ширила се колера. Она је дневно односила више десетина живота. Интересантно, ниједно дете није било болесно. Власт је разним тада познатим методама покушала да сузбије епидемију. Међутим, није било ефекта. Сваког дана број умрлих и заражених био је све већи. Митрополија Рашко-призренска свакодневно је добијала депеше са бројем умрлих по градовима. Наравно, епидемија је била и у граду Пећи. Захваљујући сну једне девојке која је била Туркиња, и једног хоџе, власти је препоручено да траже од Срба и Цркве да кроз град прође литија са иконом Пресвете Богородице из манастира Пећка Патријаршија. У суботу, литија је заказана била за недељу, умрло је чак 70 људи у Пећи. У недељу је после Литургије била литија са иконом, и на три важна места у граду водоосвећење. У литији је учествовала и турска војска, и власти и само становништво, међу њима и они исламске вероисповести. После литије епидемија је престала (изузев 8 жртава које су умрле, на сам дан литије).”
(Препричана прича по казивању старих Пећанаца, из књиге о Пресветој Богородици Красници)
Чудотворна Пећка икона Пресвете Богородице
Повест ове чудотворне иконе је веома занимљива. Њу је, по предању, сликао Свети апостол и јеванђелист Лука у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. У Цариград ју је 460. пренео византијски цар Лав Мудри, и овде је боравила у храму Матере Божје све до 898. године када је послата у Херсон, на Крим. Њу је тамо дочекао сам руски кнез Свети Владимир, који се пред њом крстио, о чему постоји запис, и отпочео са крштавањем руског народа. Око 989. године икона се налазила у Великом Новгороду, одакле је пренета у Никеју.
Њу је од цариградског патријарха добио на благослов Свети Сава Српски када је хиротонисан и донео је у Србију. По преносу Патријаршије у Пећ, тамо је и ова светиња добила своје место и од тада се назива Пећком. Икона стоји у нарочитом трону и окићена је многобројним драгоценим украсима, као захвалност оних чије су молитве пред њом услишене. Икона Матере Божје је учинила многа чуда у граду Пећи и уопште у народу: сачувала га од колере, била му утеха у вековима робовања, радост у жалости, лекар у болести, пријатељ у невољи, охрабрење у страдању и на самрти.
Чудотворила је у пожарима, када је сачувала манастирско људство и српску културну и духовно наслеђе. Срби су је одувек безгранично волели, Турци се односили према њој коректно и са поштовањем, а Албанци чували Патријаршију и према икони гајили страхопоштовање. С времена на време икона је ношена по српским крајевима, где је посећивала домове верника, у њима коначила и пред њом су читане даноноћне молитве. Овој икони је посвећен посебан акатист – дело митрополита Михаила из 1894. године. У њему је и припев: Радуј се заштитнице и спаситељко рода српскога, крстоноснога!
У Пећи је у прошлости, на празник иконе Богородице Пећке, чудотворна икона ношена у литији кроз град, од куће до куће српских домаћина који су је свечано дочекивали.
Одлуком Светог архијерејског сабора на мајском заседању 2011. године празник иконе Богородице Пећке, који је до тада обележаван локално, добија општецрквени карактер и одређено је да се прославља сваке године сутрадан по празнику Вазнесења.
