Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије.
*Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира?
Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом.
По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема.
*Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима?
"Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна.
Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности.
Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају.
*На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта?
Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду.
Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака.
Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег.
Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима.
*Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност?
Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности.
Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо.
Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина.
Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор.
Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире.
Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења.
Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8).
*Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa?
Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима.
Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом.
Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио.
*Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности?
Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери.
Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14).
Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности.
*Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања?
Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора.
Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света.
Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку.
Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14).
Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан.
*Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу?
Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари.
На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером.
Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа.
Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања.
Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије,
2011. Лета Господњег
