Ове нотне зборнике објављујемо са жељом и молитвом да „певајући Богу нашем, певајући Цару нашему“ појци, богослови, свештеници и сви они који желе да поју у храму на светим богослужењима поју у славу Божју и Његових Светих, а на спасење својих душа у Царству Божјем и спасењу душа свих верујућих који посећују света богослужења.
О књизи Велика субота - статије, друго издање 2020., из рецензије проф. др Предрага Ђоковића:
Статије (грч.στάσεις – станице, застанци) су песме у којима се описује жалост и патња Пресвете Богородице због распећа и смрти њеног сина Господа Исуса Христа, али и патње које најављују Његово славно васкрсење. Певају се на јутрењу Велике суботе пред Христовим гробом, уз кађење и држање упаљених свећа, чиме се врши обред Његовог погреба. Статије су веће химнографске целине састављене од тропара који се комбинују са стиховима 118. псалма. Од укупно 176 стихова прва статија садржи 72 стиха, друга садржи од 73. до 131. стиха, а трећа од 131. до 176. стиха.
Мелографи српског црквеног појања, Гаврило Бољарић, Никола Тајшановић, као и Ненад Барачки, су у својим нотним зборницима представили три статије само почетним тропарима, док је Стеван Мокрањац у Страном пјенију записао по пет тропара у свакој статији. То указује да су се у Српској Православној Цркви статије најчешће кројиле. Научивши напамет почетне тропаре у статијама – који су служили као узори – појци или свештеници би све остале тропаре певали на исту мелодију. Интегралан нотни запис статија сачинио је епископ Стефан Ластавица, као и свештеници Бранко Цвејић и Мирко Павловић. Разлог због којег се приступило штампању управо Павловићевих статија је тај што се оне, захваљујући великом броју фотокопија овог рукописа, већ деценијама уназад певају у нашој цркви, док су Ластавичини и Цвејићеви записи истоимених песама недовољно познати.
Протојереј-ставрофор Мирко Павловић (1900-1977) је данас углавном познат као писац служби српским светитељима. Он је, међутим, деловао и као диригент, композитор и мелограф црквеног појања. Солидно музичко образовање стекао је у Богословији Светог Саве у Београду, као ђак Стефана Стојановића Мокрањца, које је целог живота употпуњавао. Његов најранији запис црквеног појања јесу управо статије које је „по Мокрањцу ставио у ноте за један глас“ у Битољу 1928. године, највероватније за потребе тамошње Богословије у којој је предавао црквено појање и водио богословски хор. Дакле, на основу неколико тропара у статијама које је Мокрањац записао Мирко Павловић је „скројио“ све тропаре.
О књизи Опште појање са величанијима, друго издање 2020., из предговора првом издању патријарха српског Павла:
Увиђајући стварну потребу за једним потпунијим нотним зборником црквених песама, приређујемо и објављујемо допуњено издање Општег појања са величанијима, допуњено песмама из Мокрањчевог Општег појања, посведневним Ексапостиларима (у ноте ставио професор Предраг Ђоковић), Величанијима која су била изостављена, као и Чином опела које је у ноте ставио Стеван Ст. Мокрањац.
Издавачка фондација СПЦ
Архиепископије београдско-карловачке
Извор: Инфо-служба СПЦ
