Стајао сам једне вечери на тераси Патријаршије. Доле, у Карађорђевој улици, испод сијалице, стајала је на трамвајској станици само једна мајка са својом сасвим малом девојчицом. Иако нису пролазила возила, иако није пролазио свет, иако се ни оне нису кретале него су само стајале и чекале, мала се све време чврсто држала за мајчину руку. Премда није било никакве опасности, осећала се тако сигурнијом и било јој је пријатно да се чврсто држи оне коју воли и која је воли.
Пролазећи једног јутра кроз наш град, видео сам сличну сцену. Мајка је ишла с корпом на пијацу, а за руку јој се ухватила њена мала кћерчица и носила и она своју котарчицу. Било је доста рано, мала је слободно могла остати код куће да спава, или да се игра са својом лутком и својим играчкама. Не, она је више волела да се не одваја од маме и да стално буде с њом.
И ми, браћо и сестре, попут ове деце, не би требало да се одвајамо од Бога.
И ми би требало да се молитвеном мишљу чврсто држимо Божје руке. Обилна струја живота, стваралачке снаге и љубави преливала би се из Његовог у наше биће и давала нам сигурност, снагу и пуноћу живота.
Епископ браничевски Хризостом, Тихи глас
Извор: Епархија жичка
