У цркви Светог Јована Валидмира на Медаковићу о Златоустом Николају казивао угледни протођакон Љубомир Ранковић.
Поводом годишњице престављења Светог владике Николаја храм Светог Јована Владимира у Београду организовао је у четвртак 12. марта 2020. године духовно вече посвећено овом Божјем угоднику и српском светитељу.
Протођакон Ранковић је своје предавање углавном усмерио на животопис Златоустог Владике Николаја од његовог родног места Лелића, преко Енглеске, Русије, доАмерике. Надахнуто и емотивно предавање слушало се бе здаха.
„О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије. Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у ЦрквиХристовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада сигурно премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене. Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом охридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Особито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво.
У Охриду се Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви..." казује протођакон Љубомир Ранковић.
Иако нема куће и Србина који нешто нема или не зна о Светом владици Николају Охридском и Жичком, да поменемо, како је рекао и протођакон Ранковић, да је наш велики научник Михаило Пупин за Светог Владику казао да је он највећи Србин после Светог Саве. Преподобни Јустин Поповић, прожет безграничном љубављу према делу Светог Владике Николаја, редовно му служећи годишњи помен (у то време још није био канонизован), изговарао је надахнуте беседе које су остављале дубок траг на све који су их слушали, казао је вернима протођакон, уредник ИК „Глас Цркве“ из Шапца и приређивач сабраних дела Светог Владике. .
Онај коме се дивио читав свет, који је добио докторате престижних светских универзитета, никада није добио признање на београдском Богословском факултету! Онај кога су други народи нетремице слушали, ретко се помиње у јавности, па ипак: „Народ у души носи Светог владику Николаја“ закључио је протођакон др Љубомир Ранковић додајући на крау и ово:
„Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита:
– Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика...
Као своје животно завештање написао је и ово:
– Волео бих да ме Господ избрише из Књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела!
Да поменемо и ово: вест о престављењу владике Николаја Велимировћа у Америци није забележила д тадашња државна штампа, али није забележило ниједно гласило Српске Цркве. Са канонизацијом владике Николаја за светитеља ствари су се промениле, те он налази место и у медијима, писаним, штампаним, али и код радио-емитера.
Гласник Српске Православне Цркве је два пута објавио беседе Светог владике, а поводом 110 година од његовог монашења протођакон др Љубомир Ранковић је зораво у Гласнику, јануарски број 2020, објавио изузетан текст „Нада тајном личности Светог владике Николаја“.
Извор: Инфо-служба СПЦ
