Монасима искушења долазе са следећа четири извора: од наше пале природе, од света, од људи и од демона. У суштини, постоји само један извор искушења: наша пала природа. Кад се природа не би налазила у стању пада, онда се ни зло не би појављивало у нама самима. Световне саблазни не би ни на који начин утицале на нас, људи не би устајали један против другога, пали духови не би имали ни повода ни права да нам приступе. Свето Писмо због тога и каже: Свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара (Јак 1,14).
Безгранична доброта и премудрост Божија устројила је за оне који се спасавају тако, да сва искушења, ма каква била, истинским робовима и слугама Божијим доносе само највећу корист, силно им помажући у делу спасења и духовног напредовања. Зло не може имати добар циљ; оно има само зао циљ. Међутим, Бог је тако чудесно устројио дело нашег спасења да зло, имајући зао циљ и дејствујући с намером да слуги Божијем нашкоди и у времену и у вечности, на тај начин потпомаже његово спасење. Као духовно тајинство које човека чини причасником божанственог добра, спасење је недокучиво за зло, које је слепо у односу на божанствено добро и, будући да му је (божанствено добро) потпуно страно, оно разуме само своје, односно, или једнострано зло или добро пале природе, које је помешано са злом и њиме затровано. Преподобни Макарије Велики каже: „Зло рђавом намером потпомаже добро.“ И Апостол Павле је рекао: Онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим 8,28).
Пала природа, избацивши из себе грех у разним видовима (овде се не мисли на делатни грех, него на грех у помислима, у осећањима срца и тела) и препирући се са Јеванђељем, даје подвижнику, у светлости Јеванђеља, опитно и исцрпно поимање пада, како његовог сопственог, тако и оног који је заједнички за васцело човечанство. Она му даје опитно познање о неопходности Искупитеља, даје му познање о томе да Јеванђеље исцељује и оживљава душу. Осим тога, она му даје скрушен и смирен дух који се у човека усељава услед његовог виђења безбројних рана и болести какве је пад задао човеку. Отров греха, који је падом убачен у сваког човека и који се налази у сваком човеку, у онима што се спасавају дејствује, према Промислу Божијем, на њихову суштинску и највећу корист.
Искушавајући подвижника, свет му даје опитно познање о непостојаности и варљивости овоземаљског живота, познање о томе да се све што је у њему слатко, пожељно и велико завршава празнином и жалошћу. Услед тих опитних познања, подвижник постаје хладан према овоземаљском животу, према својој гостионици – земљи, и према свему на њој што синови овога света сматрају за пожељно. Он погледе свог ума и срца управља ка вечности и најусрднијим молитвама почиње да се заузима код Бога за своју загробну судбину.
Искушавајући подвижника, човек му даје могућност да постане извршитељ најузвишенијих јеванђелских заповести, заповести о љубави према непријатељима. Љубав према непријатељима је виши степен љубави према ближњем коју је узаконило Јеванђеље. Онај, који је достигао љубав према непријатељима, достигао је савршенство у љубави према ближњем, и њему су се, сама по себи, отворила врата љубави према Богу. Све препреке су уклоњене! Вечне браве и резе су попустиле и отвориле се! Подвижник више не осуђује ближњег; он му је опростио сва његова сагрешења и моли се за њега као за уд који припада истом телу. Он је прихватио и исповедио да се све патње, које се дешавају слуги Божијем, не дешавају другачије него по заповести Божијој. Он се покорио вољи Божијој и свим околностима, личним и друштвеним, и због тога слободно, као повереник свештеног мира, као онај који у односу на ближњег испуњава све што је Бог заповедио, ступа у наручје љубави Божије. Подвижник то не би могао да достигне уколико не би био изложен разним искушењима од људи и да посредством искушења, као очишћујућег лека, није из себе избацио сво зло и гордост којима је заражена пала природа.
Искушења од палих духова обично се допуштају након поучавања у искушењима која потичу од пале природе, од света и од људи. Лукави духови најпре подржавају палу природу у њеној борби против Јеванђеља или учествују у искушењима која подвижнику наносе људи и световне саблазни. Најзад, у своје време и по особитом допуштењу Божијем, и они сами започињу личну битку против слуге Христовог, која га води у велики подвиг. Победник у тој бици бива овенчан посебним духовним даровима, као што се може видети из житија преподобног Антонија Великог, преподобног Јована Многострадалног и осталих светих монаха. Уколико не ступи у борбу с (палим) духовима и ако у њој не истраје како доликује, подвижник није у стању да у потпуности раскине општење са њима, због чега не може ни да се ослободи од робовања демонима у овом и будућем веку. Они који у таквом стању напусте ову земљу, не могу избећи демонска мучења на ваздушним митарствима. Преподобни Макарије Велики каже: „Душе које нису искушаване патњама какве наносе зли духови, још се налазе у стању младенаштва и, да тако кажем, нису способне за Царство небеско.“
Зло је узрок свих патњи и искушења. Међутим, Божија премудрост и свемогућство јесу узрок што патње и искушења душеспасоносно делују на слуге Божије, дајући им могућност да извршавају најузвишеније јеванђелске заповести, да следе Христа и да, прихвативши свој крст, постану најближи ученици Господњи. Напротив, патње и искушења погибељно делују на синове погибељи! Зло их руши и они не знају да га победе. Своја претходна безакоња допуњују новим безакоњима. Тако је један од оних разбојника, који су били разапети поред Господа, на крсту допунио своја злодела и богохуљењем (в.Лк23,39). Свемогућство и премудрост Божија узрок су томе што зло, дејствујући једино са злом намером и циљем, испуњава планове Промисла Божијег а да ни само не зна за то. Покренуто завишћу и мржњом према Богочовеку, јеврејско свештенство прогонило Га је током читавог Његовог овоземаљског живота и приредило Му срамну смртну казну. То свештенство је, међутим, према безграничној премудрости Божијој и према Његовом свемогућству, било слепо оруђе Промисла Божијег, које се састојало у томе да свесвети Христос пострада за окривљено човечанство и да га Својим страдањима искупи, а затим да свима, који желе да се спасу, прокрчи спасоносни крсни пут што оне, који корачају по њему, узводи на небеса (в.Дап 3,18). Као исто такво оруђе Божије, зло служи и у односу на све служитеље Божије, не добијајући при том ништа за себе. Зло, које по заповести Божијој и не знајући садејствује у добру, не престаје да за себе и оне који га творе буде оно што и јесте, односно зло. Слуге Божије! Поуздано знајте да патње, које вам се дешавају, не долазе саме по себи него по допуштењу Божијем. На сваки начин се постарајте да их поднесете са стрпљењем и дуготрпљењем, узносећи за њих славословља и захвалност Богу! Знајте да онај који се противи патњама и тежи да се пут патњи удаљи од њега, дејствује против свог спасења и да у свом слепилу тежи да сруши поредак и начин спасења који је Бог утврдио за све Своје слуге.
Свети Игнатије Брјанчанинов
