Отац Александар Шмеман у својој књизи За живот света подсећа да је Црква мисија, да је њена суштина, сам њен живот – да буде мисија, послање. Међутим, у ове дане Великог поста и страшне епидемије вируса COVID-19 који је погодио нашу државу, али и нашу браћу широм планете земље, као да смо заборавили шта је то мисија.
Саопштења која издаје наша Црква, дају препоруке за један аспект нашег живота у епидемиолошки неповољним данима. Позива се на поштовање одлука и препорука државе и медицинске струке, што је апсолутно одговорно у овом тренутку, позива се на Свето причешће и личну молитву, што такође није упитно, али у целој овој ситуацији као да се заборавља на човека. И то не на неког човека тамо негде, који је апстрактан, већ на човека поред нас, у нашој околини.
Ступила је на снагу одлука да старија лица од 65 година не смеју напуштати своје домове, јер су они најугроженији у овом тренутку. Паралелно са тим објављује се и одлука црквених власти да се обустављају и посете свештеника свим домовима и да ће се освећење воде, тзв. васкршње водице обављати највероватније у току петровданског поста. И на тај начин стаје свака комуникација између црквених лица и њихове пастве (част појединцима). Комуницира се путем саопштења, и уколико имате храбрости и воље, сретаћете се само на богослужењима. А ако сте старији од 65 година, или ако нисте у могућности да дођете у Цркву, уколико сами не позовете свештеника за савет и причешће, тешко да ће се они вас сетити.
Највеће хришћанске заповести своде се на љубав према Богу и ближњима, а ово је време када се та љубав може и мора пројавити у заједници каква је Црква. Време је да покажемо да се не сетимо наших парохијана само у време освећења водице, када долазимо да наплатимо ту услугу, већ да смо ту у све дане, првенствено да им служимо. Да се подсетимо и на речи Светог Јеванђеља по Матеју где се каже: Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. (Мт 20, 26-27). С тога, имајмо на уму ове речи и присетимо се других, јер и сам знак пажње свакоме од нас значи много и даје наду у људе, а самим тим и у Бога. Покушајмо да посту вратимо и социјалну димензију, која није била занемарљива у првим вековима хришћанства. Те тако имамо пример Светог Василија Великог који је оснивао болнице, добротворне центре који су имали за циљ помагање старима и болеснима. На тај начин Свети Василије подиже углед Цркве и даје један шири друштвени значај тим институцијама. Показује да нам је брига о другом задата обавеза.
А где смо ми данас? Како постајемо пример свету? Утапамо ли се и ми у живот свакодневнице? И јесмо ли заборавили да треба да будемо со земљи?
Сведоци смо да је дух индивидуализма, који је одлика човека 21. века, достигао свој врхунац у овим данима, данима панике, када нам се само сопствени живот чини као једини вредан. И није то ништа ново и чудно, јер страх од смрти је један од универзалних страхова који се јавља код сваког човека. Али то управо показује да ми као Црква, слабо сведочимо Христа, који је једини победитељ смрти. Солидарност, милосрђе, љубав према ближњем су вредности које треба да негује сваки хришћанин, јер се само тако може показати љубав према другоме. Све беседе ових дана треба да указују на то. Сопствени пример свештенства треба да буде путоказ пастви. Покренимо харитативну делатност. Отворимо волонтерске центре при храмовима, ангажујмо младе теологе, вернике… који ће бити спремни да обилазе старија лица и пружају им прву помоћ. Комуницирајмо са локалним заједницама и покажимо да постојимо. А постојимо само ако бринемо о другоме. И кроз то посведочићемо речи Јаковљеве посланице: „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасити? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. (Јк 2, 14-17).
У данашње време, улога хришћана је од посебне важности за свет. Не треба да се плаше промена, већ те промене треба да буду у складу са хришћанским вредностима, које је неопходно заједничким акцијама оживети. „Данас је живот мало друкчији, мање прозиран, промена је подразумевани елемент наше свакодневнице, и зато се показује потреба да се са спорадичног пређе на трајни однос солидарности и тако доприноси неговању општијег друштвеног етоса солидарности, што се данас сматра кључем за решавање многих напетости у друштву.“ (Зоран Крстић)
У нади да ћемо своју љубав према другоме показати делима у данима који су пред нама, верујем и да ћемо као народ и Црква из свега овога изаћи јачи и оснажени васкрсењем Господа и спаса нашега Исуса Христа.
Данило Потпарић
Извор: Теологија.нет
