Уставни суд Немачке (Bundesverfassungsgericht) укинуо је 26.02.2020. забрану ”пословне подршке самоубиству” сходно параграфу 217 Кривичног закона. Држава и друштво, сходно тој правној новели, имају да то прихвате, уколико неко више не жели да живи.
У уставу укотвљени закон о праву личности гарантује и право на лично одређење живота. Из тога проистиче и право на личну одлуку о смрти. У томе је и централна порука ове пресуде: ”То право укључује слободу да се живот оконча и да се за тај циљ тражи помоћ другог лица да би се такав чин остварио”, коментарисао је председник Уставног суда Немачке др Андреас Воскиле у уводној речи пре читања/прокламације званичне пресуде.
Право на смрт
Пресуда је једнозначна. Поштовање и заштита људског достојанства као и људске слободе темељна су начела Устава, које држава и друштво морају да прихвате када људи из аутономног самоопредељења желе да себи окончају живот. Они смеју сами да одлуче када је живот вредан живота.
Вредновање те одлуке на основу општих представа о вредностима, религиозним забранама, друштвених узора или разматрања објективне рационалности није допуштено.
Параграф 217 Кривичног закона је укинут
Параграф 217 не забрањује суицид, самоубиство по себи. Он само кажњава пословно, дакле поновљену асистенцију при самоубиству. Судије прецизирају: то је равно фактичној забрани. Уколико не постоји реалистична могућност да се живот прекине, тиме је ономе ко жели себи да прекрати живот, право на ”самовољну смрт”ускраћено.
Из тог разлога је нови закон - § 217 StGB – укинут. Ни лекар, ни члан друштва за асистенцију при суициду од сада се не може кривично теретити ако припомогне на суициду.
Законодавац се овим питањем дуго и контраверзно бавио још од 2015.г. када је забрана асистенције била донесена. После дуге и емоционалне дебате у немачком Парламенту (Бундестагу) посланици су без присиле политичких фракција гласали слободно сходно својој савести. Тада је већина гласала за забрану са аргументом да држава мора да штити живот и да се асистенција при суициду, која није нормална форма окончања живота, не сме подржавати. И нико се не сме осећати принуђен да себи оконча живот, јер некоме пада на терет или проузрокује трошкове. Тешко болесним пацијентима треба интензивнија нега кроз палијативну медицину, дакле помагати ублажавањем болова. Уставни суд Немачке је у својој пресуди тај циљ тематизовао и истако његову легитимност и валидност, али и потребу да се слободна одлука појединца поштује, односно да се не сме чинити немогућом. Отуда је забрана непримерена.
Eутаназија и аподиктичка етика
Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору противника посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”, односно ”моралном надзору” Цркве.
Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, с циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, „Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
Клирикална гледишта и аргументи
ГХледишта водећих представника Цркава су тежа/сложенија од гледишта других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле Устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као подобију Божјем (Imago-Dei-учење).
Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
Теолошка борба за доминацију у тумачењу
Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консензус, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога ”не убиј”, веле критичари из крила секуларних циника, Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има м,ногих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу ”Imago-Die” видео индивидуално право човека да
одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе доктрине о Imago Dei. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ова опречна аргументативна гледишта ”акт највишег поверења у Бога”.
Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога, Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена, и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, окончавши самоугушењем у агонији. Недавна је Кинг доживео и тешку смрт свога колеге, професора реторике у Тибингену Валтера Јенса, који је вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест) умро. Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Хан Кинг прошле године објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену: ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са унутарњим миром, као и ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов суштински аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематичног богословља на Универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, те пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
Старогрчки неологизам εὐθανασία, „блага смрт“, сусреће се први пут у јелинистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но, онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица, пак, тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства може се сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности.То је чин у коме су две личности укључене на асиметричан начин. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заговорника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.
Потписник је уверења да је Кингов пледоаје из тмине депресивних фантазија пре пригушени крик за животом, но аподиктички диктум за самовољном смрћу. Отуда налазимо да је професору Кингу, као суицидално угроженој особи, преко потребна помоћ.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић
(Минхен – Рим)
Извор: Инфо-служба СПЦ
