1. Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ. 4. Господ је створио од земље лијекове, и човјек разуман неће их презријети. 12. И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан. [Књига премудрости Исуса сина Сирахова гл. 37]
Протеклих мјесеци свједоци смо новонастале ситуације узроковане убрзаном трансмисијом релативно новог соја вируса породице Coronaviridae, у таксономији познатог као SARS-CoV-2. На озбиљност околности које сви појединачно, а прије свега као заједница проживљавамо, указала је чињеница проглашења пандемије инфективне болести COVID-19, од стране Свјетске здравствене организације (WHO). Упркос поплавама разних теорија завјере и тврдњама преконоћних стручњака за сва животна и научна питања, научним радовима (који се захваљујући предусретљивости научних часописа објављују вртоглавом брзином) је потврђено да је ријеч о природно развијеном соју вируса који је највјероватније животињског поријекла, те је као такав прву хуману трансмисију остварио у кинеском граду Вухан.
У међувремену, утврђено је да је основни начин преноса вируса управо интерхумано, прије свега капљично усљед кашљања и кијања – док чињеница да опстаје на површинама попут пластике и метала омогућава трансмисију и без директног контакта са зараженом особом. У објавама научника, могу се пронаћи и назнаке феко-оралног преноса, са обзиром на доказано присуство вируса у узорцима фецеса. Све претходно наведено, као и много тога што остаје за комуникацију унутар научних и стручних кругова, карактерише ситуацију „необичним епидемиолошким догађајем“, на који је потребно радикално реаговати, са обзиром на то да су наша сазнања још увијек ограничена. Самим тим, озбиљност ситуације не зависи толико од државног система и мјера које ће било које власти прописати, већ искључиво од одговорности појединца.
За почетак, потребно је схватити да сви уложени напори не представљају борбу појединца са вирусом, већ борбу за очување здравственог система и омогућавање његовим носиоцима да се постојећим капацитетом адекватно носе са изазовима. Уколико, услијед неодговорности (па и нехришћанског понашања) омогућимо рапидну трансмисију, извјесно је урушавање ионако начетог и недовољно развијеног здравства. У таквој хипотетичкој (а нажалост блиској и реалној) ситуацији, људи ће умирати гдје стигну јер неће имати ко и гдје да их лијечи. Томе доприноси и могућност излагања љекара вирусу, који ће онда бити изоловани и онеспособљени да обављају свој посао. Такође, здравствени систем неће моћи да издржи ни досадашње оптерећење у смислу хроничних, али ни осталих акутних поремећаја здравља. Нарочитом ризику, па и психолошком оптерећењу, излажемо обољеле од малигнитета, као и све оне који су под било којим видом имуносупресивне терапије – што отежава њихову борбу, иако нијесу позитивни на SARS-CoV-2.
Како у остатку васељене, тако и код нас, медицинске установе и радници се максимално прилагођавају новонасталим околностима и раде у прилично измијењеном режиму. Све ово, као и драстичне мјере државних власти, немоћни су пред неодговорношћу и егоизмом појединаца који занемарују препоруке љекара, заборављајући да медицинске мјере нијесу нешто о чему треба имати мишљење – већ да је ријеч о ставовима провјереним годинама учења, истраживања и искуства. Статистика је неумољива – експоненцијални раст броја позитивних и обољелих, као и умрлих у Кини, Јужној Кореји, Италији, Ирану, Уједињеном Краљевству… Важност придржавања мјера проистеклих из знања епидемиологије и социјалне медицине, одавно није била тако истакнута као ових дана. Вријеме је да као заједница покажемо адекватно послушање медицини, умјесто гордости, егоизма и мудровања.
У складу са претходно изложеним, ми као православни хришћани можемо и те како много допринијети у суочавању са проглашеном пандемијом. Вријеме је да пројавимо хришћанске врлине и у складу са чувеном другом Христовом заповијести (коју толико често испразно цититрамо!), дјелатно покажемо љубав према другом човјеку. У невољи попут ове, исијава и прилика да искажемо наше чојство, бранећи другога од себе, јер је светиња Другог управо оно кроз шта остварујемо нашу Личност и бивамо у заједници са људима и Богом. Вријеме је да на дјелу покажемо да је Црква заправо својеврсна колективна личност, те да ми као њени удови бринемо о свима и о свему. Припада нам да водимо рачуна и онима који не вјерују, који су маловјерни, па и онима који се противе Цркви – јер су сви они наши ближњи. Управо у овим данима се потврђује да бити хришћанин, значи бити одговоран за другога (нејаког, старог, хронично болесног, оптерећеног малигнитетима…).
Послушање медицини у актуелним условима не подразумијева, нити значи било какво маловјерје. Напротив, показује нашу снагу и спремност да бринемо о Божијој творевини. Многе Цркве (Васељенска, Антиохијска, Александријска, Румунска патријаршија, Кипарска, Атинска, Албанска архиепископија) привремено су обуставиле богослужења и затвориле своје храмове, како би спријечили евентуалну трансмисију вируса усљед блиског контакта вјерника у затвореном простору. Руска православна Црква је, између осталог, увела драстичне мјере дезинфиковања свих површина у храмовима, па и кашичице за Причешће послије сваког причасника. Наша Црква у Европској унији и САД одлукама државних органа предузела је сличне мјере предострожности – не из немоћи, маловјерја или учествовања у „теоријама завјере“, већ из бриге за светињу човјековог тијела и душе.
Вјернике на Западу којима је Причешће силом прилика „ускраћено“, њихови пастири увелико охрабрују да издрже у наложеном искушењу, дајући му димензију подвига. Наравно, циљ текстова попут онога који је написао Марк Русин, није позивање на непричешћивање (јер нико не доводи светост Причешћа у питање!), већ осмишљавање предстојеће борбе и стремљења ка Светом Причешћу у догледној будућности. И код нас су за нарочиту пажњу редови које је ових дана потписао Епископ бачки др Иринеј, а који јасно говоре о томе да је потребно да се одрекнемо магијског (и медицинског!) приступа Причешћу, те да опасност не лежи у самој Светој Тајни (мада овјде већ бива дискутабилан приступ РПЦ), већ у свему ономе што претходи и посљедује томе (блиски контакт вјерника, поздрављања, разговори, додиривање површина црквеног мобилијара…).
Телеконференције и видео прилог Епископа западноамеричког др Максима такође су значајни у смислу практичних савјета пастви како се понашати у условима пандемије, како не бисмо дозволили да ми као хришћани будемо одговорни за нечије страдање. Нарочито када до нас стижу и информације (а потребно их је провјерити!) да међу потврђеним случајевима SARS-CoV-2+ има и свештених лица. Охрабрујући је и позитиван примјер Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија који се, поред саопштења које је потписао са Митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем, строго придржава препоручених мјера самоизолације у манастиру Ђурђеви Ступови. Све ово је изразито важно и корисно, нарочито када узмемо у обзир чињеницу да је наш клир доминантно старијег узраста, те да многе владике у Србији, па и Патријарх, морају поштовати мјеру забране кретања лицима старијим од 65 година.
Осим индивидуалне одговорности и бриге, појединачних потеза које повлачимо у свакодневици, пожељно је да Црква своју логистику и овоземаљске капацитете упрегне за опште добро. У том духу и смјеру, свијетао је примјер Митрополије црногорско-приморске која је држави Црној Гори понудила своје смјештајне капацитете за евентуални карантински простор. Охрабрује сазнање да ће се доброчинство православних вјерника и наших пастира наставити и кроз друге активности.
Као што је већ наглашено, вријеме је када је наша вјера на испиту, када треба дјелатно показати да поштујући медицинске мјере и препоруке, имамо способност да испунимо Христову заповијест „Љуби ближњега свога као самога себе!“. Како често Оци Цркве истичу „послушање прије поста и молитве“ – то је оно што ће нам омогућити да „заравнимо криву“ и пребродимо пандемију у којој се налазимо.
Божо Кнежевић
Извор: Теологија.нет
