Верујем да, на жалост, тек десет одсто нас зна шта празнујемо а то је због површности и оплићалости у коју смо запали. И ово што нам се догађа са овом болешћу могуће је да је по Божијој промисли пуштено да бисмо поново открили и у пуном смислу обновили Васкрс, каже за Нову.рс владика милешевски Атанасије Ракита.
Памтите ли овакав или сличан Васкрс, је ли их још било сличних у нашој историји? Рецимо онај кад су нас савезници бомбардовали 1944?
– Може се то повезати, добро сте се сетили. Међутим, то питање нас води у наша најранија размишљања на тему Васкрса, шта је Васкрс и о чему је. Васкрс који празнује Црква Христова је најкрупнији најсудбоноснији и најефектнији и најделотворнији догађај у историји човечанства. То није обичан празник, то је догађај који се празнује. Празнујемо и ефектујемо оно што је Син Божији учинио за људски род, то активирамо у нашим животима и према томе се управљамо, тако да Васкрс имамо на два нивоа: оно изворно што је Господ учинио и примена тога у нашем животу и његова активација сваке године. Верујем да, на жалост, тек десет одсто нас зна шта празнујемо а то је због те површности и оплићалости у коју смо запали. И ово што нам се догађа са овом болешћу могуће је да је по Божијој промисли пуштено да бисмо поново открили и обновили Васкрс.
На који начин?
– Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија.
Које су то аномалије?
– Видите, ми сад говоримо о неком вирусу корона али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Кад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили а да није било ефекта?
Зашто?
– Зато што нисмо ишли у дубину и нисмо пожелели ослобођење. Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети.
Ако стоји она да у сваком злу има нечег доброг, шта би се као добро могло издвојити из овог зла?
– Да схватимо у којој смо кожи, да схватимо себе, да разумемо своје здравље и своје болести и да учимо лекције живота. Неки су се научили солидарности, невоља нас обједињује. Има код Шолохова у Тихом Дону како несрећа сроди људе. И ми знамо како смо успевали да се окупимо у заједничким искушењима.
Шта овакве ситуације још буде у људима, јачају ли веру или буде сумњу?
– Могуће је да неки и губе веру али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик Ништа вас не може раставити од љубави Христове. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Као и Христа васкрслога који је нама пропртио пут а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светог писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да ће управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса бити садржајније од оних раскошних и да ћемо из њега изаћи јачи.
Шта вас ових дана питају верници, које су им дилеме и како их храбрите?
– Има дилема, неки су збуњени а мени се чини да та збуњеност долази из контрадикторних порука. Било би добро да се сви оркестрирамо и окупимо око добрих намера, да не ловимо у мутноме и не збрајамо личне поене. Погледах и неке који чине хуманитарна дела па им се омакне да мало више нагласе значај те своје организације и онога што су урадили. Важно је учинити добро дело, не мора се агитовати за своју групу. На путу смо да научимо лекцију али нисмо дошли до краја. Такве ствари доводе до тога да људима понешто није јасно. Многима је нејасно и тешко прихватају што им се каже да не иду на заједничка масовна богослужења и молитве. Наравно то није пријатно и велика је ускраћеност али некад морамо да свесно апстинирамо од добрих и пријатних ствари да бисмо избегли неко зло. Знам, било би дивно да нас је на хиљаде у храмовима за Васкрс али Христос каже Ја хоћу да имају живот и да га имају у изобиљу а живот је сад угрожен.
Неке владике су позивале да се, без обзира на прописане мере, одлази у цркве и присуствује литургијама, други су били уздржани, патријарх је позвао да се поштују препоруке државе. Шта сте ви поручили верницима у својој епархији?
– Отворено говорим да је Бог дао много талената и дарова људима и да их све треба искористити. То су таленти из области историје, уметности, војних наука, права, духовности, медија, медицине.., не може један човек поседовати сва та знања и таленте. Може имати више талената али не може све. Бог није ни дао да сви имамо све баш управо да би били упућени једни на друге и да бисмо осетили да једни без других не можемо. Из тог јеванђеоског размишљања ја позивам да уважимо лекарско знање и вештину. и Господ у јеванђељу каже да му не требају болесни већ здрави, то су његове речи. Уважавам што говоре стручњаци и лекари. Према томе, мислим да треба, а на то и позивам, да лекаре треба консултовати и саслушати и послушати. Слушају и они нас.
Јесу ли вас верници послушали?
– Јесу, нигде нисам имао никаквих тензија. До тога долази кад људима ствари нису јасно саопштене, па им се сад каже ово, сад оно. Ако им све време говорите артикулисано разумеће и послушаће.
Која би била Ваша васкршња порука?
– Да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да саберемо сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање Васкрса, један мали Васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем.
Покајмо се и биће у реду?
– Јесте, то је смисао. Потребно је да се поправимо и исцелимо а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у ком смо, међуљудских односа и односа са Богом и природом. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом Христос васкрсе.
Извор: Епархија милешевска
