У јесен љета Господњег 1348. Папа Климент VI у Авињону пише своју булу Quamvis Perfidiam. Окружен огромним ломачама од снопља ради успостављања равнотеже између влаге и ваздуха, да би се по савјету медикуса и астролога изоловао од куге. У тој були он позива вјерне да престану са прогонима Јевреја који су, наводно, својим чаролијама постали отпорнији на кугу од других и намјерно је ширили. Прочуло се међу „стручњацима“ да су Јевреји затровали бунаре, и да их куга мање од других коси. Климент VI је узрок куге видео у гријеху. Папа упозорава да се погроми зауставе а да су они који мисле да су Јевреји узрок куге заведени лажима нечастивога. И био је у праву. Чијом душом господари страх, сигурно не господари Бог. Узрок кризе и јесте гријех.
Велику пандемију куге 1348. године није изазивао ни „кужан ваздух“ ни Јевреји, него бактерија Yersinia pestis која се лако преносила преко уједа тада свеприсутних бува, које су се на људе преносиле преко глодара, који су ширили болест кроз свјетску трговину. Ломаче којима је папа био окружен су биле заиста дјелотворне, јер су топлота и дим истрјебљивали буве. Јевреје је куга заиста мање косила, не због чаролија, него због ритуалних прописа о чистоћи из Светог Писма: редовно прање руку прије јела и послије тоалета; забрана дијељења јела и пића са нејеврејима, чак и бунара; обавезно купање уочи Суботе исл. Ови древни прописи су вјероватно и ехо неких древних епидемија.
Међутим, основни узрок немоћи средњовјековног друштва да се супротстави куги је отупљујућа догматичност тадашње експертске класе, која се упркос евидентном промашају чврсто држала „опробаних“ ауторитета Галена, Хипократа и Аристотела. Отпорности на психолошки механизам жртвеног јарца, којем прибјегава слуђено друшто које осим заразом бива обузето и пандемијом страха није било. Експертска класа је морала оправдати или прикрити свој неуспјех. Исто као и данас у вријеме злокобне прехладе познатије као корона вирус. Ове двије пандемије се разликују у много чему, технологије и заразе се смјењују, али се људска природа не мијења и људи су предвидиви. У данашњој пандемији, у улози средњевјековних Јевреја имамо Православну Цркву, власти у улози папе, јавност је у улози уплашеног народа, а у улози „експерата“ су разни неолиберални ревнитељи јавне хигијене који никакакав други узрок, и никакву већу опасност по друштво не виде до у саборној молитви Цркве и Светом Причешћу – заслијепљени својом идеологијом. Знак да се нека идеологија примила је управо кад постане невидљива. Као што су древни медикуси слијепо вјеровали Галену и Хипократу, данашњи се „партијски хигијеничари“ слијепо држе како Пелагића и Кардеља тако и Кејнса и Фридмана .
Света Тајна Евхаристије је утемељена у Светом Писму. Управо зато што се људска природа не мијења оно је и данас актуелно. Свето Писмо је извор Божанске мудрости, и многе приче које се односе на давна времена и данас су битне. За разумијевање стварних узрока пандемије битна је прича о изградњи Вавилонске куле. Та прича говори о давним временима када су људи уз помоћ нових материјала опеке и катрана мислили да ће дићи кулу до небеса која ће их изједначити са Богом. Он им је побркао језике да не би остварили свој наум. Много је Вавилонских кула у историји започето а ни једна није завршена. Модерна Вавилонска кула неолибералне идеологије и глобализма се руши управо овом пандемијом.
Кроз психолошки механизам жртвеног јарца – жреци модерне Вавилонске куле стигматизују свог архетипског непријатеља – Цркву јер се тако најбоље прикривају трагови правих узрока пандемије. Они потичу управо из практичне примјене вриједносног система неолибералних жречева, оних истих који предводе медијски погром Цркве. Ти узроци су системски и постројили су се у незаустављиву конјуктуру околности која је припремљена огрјеховљеним дизајном ове нове Вавилонске куле. Ризикујући епитет „затуцаног“ усуђујем се назвати овакве околности казном Божијом за гријехе људи. Није то никаква клерикална демагогија, него анализа реалног стања. Кренимо редом.
Поклоњење Меркуру у Вухану – када је у Кини завладала глад седамдесетих година, држава је дозволила узгој дивљих животиња, да би се људи прехранили. Процвјетале су фарме корњача, армадила, шишмиша, медвједа, змија, тигрова, свега чистог и нечистог што врви, плива, лети или гмиже. Ово је израсло у врло уносан посао на тржишту јер је конзумирање егзотичних животиња израз статуса и престижа у не сасвим демократској, али потпуно материјалистичкој Кини. Огроман број различитих јединки и врста сабијених на малом простору са много људи на оваквим пијацама неминовно стварају природну лабораторију за спонтану производњу нових зооноза. Вируси и бактерије скачу између животињских врста и људи и тако мутирају док не добијемо „добитну“ комбинацију у виду новог вируса који је „забаговао“ цивилизацију. Из политичко-економских, односно тржишних разлога оваква пракса је дозвољена. На жалост, похлепа не може саму себе обуздавати. Црква проповиједа умјереност, пост и скромност а не конзумпцију егзотичних животиња ради пировања. Узрок проблема потиче од „меркатолатрије“, обожења тржнице и гријеха прождрљивости, среброљуба и гордости, али и идолопоклонства у ширем смислу. Гдје је ту одговорност Цркве и Свете Тајне Евхаристије?
Глобална путовања – људи данас путују више него икад у историји. Ради забаве, посла или нужде авионска путовања повезују људе толико да о томе више и не мислимо. За примитивне установе као што су лазарети, карантини или контумаци, који су вјековима били једино сурово али дјелотворно средство борбе против зараза смо чули само у романима и старим путописима. Државе раног модерног доба су овим путем почеле одолијевати заразама кад су престале да слушају тлапње медикуса и астролога. Врло лакомислено, по открићу антибиотика и вакцина престали смо да вјерујемо да се овако нешто може десити, упркос упозорењима науке, која као и свака мудрост мора да има свој почетак у страху Господњем. Све у функцији добро познате мантре: слободан проток идеја, људи, робе и капитала – и по којег вирушчића који се провуче приде. Треба згртати новац пословним путовањима и трошити га на приватним, и обавезно објавити на Фејсбуку, другачије нема смисла. Опет гордост и среброљубље узроковане вриједностима неолибералне меркантолатријске идеологије. Коронавирус су у Италију донијели стотине хиљада кинеских радника који раде у фабрикама обуће у Ломбардији. Заобишли су здраствене контроле из страха од отказа. Најскупља обућа на свијету у једној од најбогатијих регија на свијету се производила рукама најсиромашнијих на свијету који су још и економски уцијењени. Опет је узрок у гријеху среброљубља, гордости, шкртарења. Гдје је ту одговорност Цркве и Свете Тајне Евхаристије?
Сребреници и бесребреници – Бог нам је дао разум, који смо уздигли до неслућених висина. Наука је открила вакцине и лијекове за већину болести које су десетковале човјечанство миленијумима. Међутим, са научним достигнућима из медицине десило се исто што и са сваким технолошким развојем. Злоупотребљен је људском огрјеховљеношћу. Наука спасава животе док је у служби јавног интереса. Данас је глобализована и комерцијализована што је још један од очигледних узрока пандемије. Национална Фондација за дечију парализу у САД-у је 1955 године вакцину за ту болест ослободила патента. Тако је ова опака болест истријебљена. Међутим, седамдесет година касније, тржиштем вакцина доминирају приватни интереси мултинационалних фармацеутских компанија, које по својој природи не могу да се баве високо ризичним истраживањем без сигурне економске исплативости. Због тога нема спремних вакцина за нове болести. Није исплативо. „Тржиште ће све избалансирати“ је мантра која без обзира колико пута је поновили не постаје истина. Када се здравље продаје на слободном тржишу, купац, односно пацијент је увек на губитку. Нико у животној опасности нема добру преговарачку позицију о цијени медицинске услуге коју треба да плати. Ова морбидна црта лекарске професије, која је узрокована палом људском природом је документована кроз вјекове, па је и Хипократова заклетва осуђује. Она се такође препознаје и у називу хришћанских светитеља исцјелитеља – бесребреника, односно лекара који лијече, а не наплаћују. Велике мултинационалне фармацеутске компаније се размећу продајом вакцина за добро познате и проучене болести. Сваки становник дате земље је њихова доживотни муштерија и законом је обавезна њихове производе купити. Проблем је у томе да ни једна фармацеутска компанија нема спремне вакцине нити довољне резервне капацитете за нове болести јер није исплативо развијати, истраживати, клинички тестирати и држати такве вакцине у залихама. Зато су потребне јавне непрофитне имунолошке лабораторије. Профитерима су профитабилније опробане вакцине за опробане болести. Због тога ћемо се начекати на вакцину за корона вирус, иако се крвни серум у теорији може производити одмах. И респиратори, релативно једноставне справе, се могу производити одмах, кад би постојао и најмањи производни капацитет, а он је уништен управо глобализмом. Због среброљубља компанија и гордости властодржаца који су уљуљкивани идеологијом и новцем тих истих компанија постепено су заборавили да је поред робних, ратних, девизних и златних резерви потребна и резерва биолошког имунитета. Узрок је опет гријех среброљубља и гордости и последична лакомисленост, а не Црква и Света Тајна Евхаристије.
Дуг живот здраво за готово. Наука сама по себи није ни добра ни зла. Као што ни опеке ни катран у Вавилону нису биле. Богата послератна Европа није видјела глад, смрт, болест и рат и није свикла мислити о властитој пролазности. Послератни нараштај живи дуг и испуњен живот захваљујући медицини, али и жртвама претходних генерација које су им такав свијет оставиле. Сјетимо се предратног нараштаја, који је увијек био спреман за смрт и гледао јој у очи – то је био трезвен животни став, а не очајање. Уредно умирање је било важно као и уредно живљење. Предратни нараштај је имао измирене дугове, спаковано укопно одијело, новац за сахрану и тестамент и одлазио је на онај свијет исповјеђен, причешћен и опојан. Да не буду на терет каснијим нараштајима. Молитва Богу за мирну ноћ и дар новог дана је била молитва за избављење од врло опипљивих опасности. Насупрот томе, код нас је послератни нараштај био шокиран смрћу г. Броза, осамдесетосмогодишњака, па како не би и властитом пролазношћу? Како код нас, тако и по цијелој Европи – смрт гурамо под тепих хедонизмом, живимо као да ћемо вјечно, и изненађени властитом пролазношћу умиремо неприпремљени, неуредно, по систему „послије мене потоп“. Није ни чудо што нас потомци више воле кремирати него људски сахранити. Заборавили смо да нијесмо непобједиви, недодирљиви и да смрт долази свакоме, и да одлазећи на онај свијет, овај остављамо млађима. Европа је жариште корона вируса јер има најстарију популацију на свијету, Италија је жариште јер има најстарију популацију у Европи. Ова популација, која умишља да је младалачка и вјечна и да су глобалистички мега-системи непобједиви, иде за викенд на скијање у Алпе или на феминистички мегаскуп у Шпанији и при том, велики број својих старијих одбацује и масовно смијешта у старачке домове. И онда се заразе. Гдје је ту одговорна Православна Црква и њена учења?
Зато нам је Бог „побркао језике“ корона вирусом. Савршен сплет околности који прети да цивилизацију сажеже у пепео. Коронавирус није толико опасан по људске животе појединачно, колико је опасан за велике глобалистичке системе снабдијевања, здравства, одбране и трговине. Нажалост, због претераног повјерења у промашену неолибералну идеологију, слично промашеном повјерењу средњевјековних медикуса у Галена, Хипократа и Аристотела, сви смо са њима нераскидиво увезани. Пандемија ће послужити као катализатор за убрзавање свјетске кризе која ће изменити све. Ту треба тражити лијека болести која се неће ни спријечити ни лијечити блаћењем Цркве него корјенитим цивилизацијским промјенама. Општом цивилизацијском метанојом – покајањем. Свеопшту кризу проузрокује свеопшти гријех, па гадили се те мисли партијски хигијеничари или не. Не гријех као кршење листе неких моралних прописа, него као дубоки појам промашаја циља и назначења људских бића. Зна се гдје се тражи покајање и опроштај – у Цркви.
Колико год је прича о Вавилонској кули битна за сагледавање узрока пандемије, толико ће за свијет послије короне бити битна једна друга прича из Светог Писма – она о Јосифу и сну фароновом о седам крава дебелих и седам крава мршавих. Јосиф је растумачио фараону да оне представљају седам родних и седам гладних година. Као и тада, ако за вријеме благостања нијесмо имали мудре управитеље као фараон Јосифа, који је Египат и његове житнице припремио за глад, седам крава мршавих ће појести седам крава дебелих. Ако већ нијесу..
Коста Дојић
