„Ко ће наћи врсну жену јер вриједи више него бисер“, (ПрС. 31, 10) вели се у Светој књизи. И ко је нашао такву жену, „нашао је добро и добио љубав од Господа“. (ПрС. 18, 22) Добра жена је Божији дар. „Кућа и имање наслеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.“ (ПрС. 19, 14)
„Она је као лађа трговачка, издалека доноси храну своју. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао дјевојкама својим. Мисли о њиви, и узме је. Од рада руку својих сади виноград. Опасује снагом бедра своја и кријепи мишице своје. Види како јој је добра радња; не гаси јој се ноћу жижак. Рукама својима маша се преслице, и прстима својим држи вретено. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руку убогоме… Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама земаљским… Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је.“ (ПрС. 31, 14-18; 20; 23; 26-28)
Ово је старозавјетни идеал; приказ врсне жене. Наглашене су врлине: оданост, врједноћа, милосрђе, умност, достојанство. И на крају своје похвале врсној жени, као срж и кулминацију свега, Премудри Соломон узвикује: „Љупкост је преварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу“. (ПрС. 31, 30) Другим ријечима, без духовне компоненте, без личног жениног односа према Богу, све су њене врлине преварне и безвриједне. Таква, неокађена и неодуховљена, жена израња у мермерно хладном лику соц-реалистичких и нац-социјалистичких узора.
Старозавјетни мудрац не говори директно али се између свих редова уочава и чита жртвеност женина. Све њене врлине усмјерене су ка другима и служењу њима. Њеним врлинама награђени су муж и дјеца, и остали, а она од њих, у најбољем случају, има поштовање и хвалу.
Од те жртвене и мукотрпне судбине није се одвојила жена ниједног доба, па ни овог. Ако јесте, она је изневјерила себе и своје назначење. С ријечима о мукама, жена је изашла из раја. Не рече ли Бог Еви, пражени, а преко ње и свим женама: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар.“ (1. Мојс. 3, 16)
„Вриједна је жена вијенац мужу своме; а која га срамоти, она му је као трулеж у костима“, (ПрС. 12, 4) вели Премудри Соломон. И боље је живјети са лавом и аждајом него са злом женом. (Сир, 25, 18) Јер свака је злоба мала пред женином злобом. (Сир. 25, 21) На ово Премудри Соломон додаје још да је боље „сједити у углу од крова него са женом свадљивом у кући заједничкој.“ (ПрС. 25, 24) „Непрестано капање кад је велики дажд – вели он – и жена свадљива, једно су. Ко је уставља, уставља вјетар, и она се одаје као мирисаво уље у десници.“ (ПрС. 27, 15-16)
Новозавјетни узори су још преданији у жртву другима. Свети апостол Павле даје упутства вјерном свом ученику какав женски лик да клеше у својој пастви. Вели му да жене „буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на ријеч Божију“. (Титу, 2, 4-5)
Апостол свети указује на то да жена, својим владањем, објављује и шири ријеч Божију. Она нема потребе да говори у Цркви; (1. Кор. 14, 34) то је и неприлично. (1. Кор. 14, 35) Њено понашање је најбоља проповјед. „Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима – вели свети апостол Петар – да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање ваше са страхом“. (1. Петр. 3, 1-2)
Старозавјетни мудрац свједочи да је љупкост преварна и љепота ташта; новозавјетни апостол Христов иде даље па тачно наглашава женама шта им је чинити. „Ваше украшавање – вели – да не буде споља; у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеном човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом скупоцјено.“ (1. Петр. 3, 3-4) Он указује на подстицајни примјер светих претходница. „Тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима. Као што Сара бјеше послушна Аврааму, називајући га господаром; њене кћери постадосте чинећи добро, и не бојећи се никаквог страха.“ (1. Петр. 3, 5-6)
На стварној и дјелотворној љепоти духа инсистира и свети апостол Павле. Пише свом ученику, епископу Тимотеју, да учи жене да „у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољеше богопоштовању“. (1. Тим. 2, 9-15)
Кроз преданост другима и жртвену муку жене се спасавају. У Светом писму речено је да ће се жене „спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“. (1. Тим. 3, 15)
У данашње вријеме, обилато изазовима и искушењима, „женско питање“ је актуализовано до усијања. Од потреса тим „питањем“ изазваним, ни Црква није остала поштеђена. Не можемо се отети утиску да су поједине протестантске црквене групације на то „питање“ одговориле на такав начин да су се тим одговором искључиле из круга Цркве Божије. Руковођене утилитарном логиком овога, вихорног, времена, увеле су праксу страну и далеку Цркви Христовој. Заборавило се на плејаде светих мученица и подвижница, преподобних мајки и дјевственица, свијетлих примјера Христових светитељки које су се удостојиле највеће славе небеске. Ниједна од Божјих угодница није носила неко јерархијско звање али су се попеле на такву духовну висину до које, највјероватније, неће досећи ниједна „свештеница“ ововремских и овоземаљских. Тако света Православна црква одговара на женско питање указујући на светитељске примјере жена, почевши од Саре, прародитељке, до јучерашњих и данашњих жена, страдалница и исповједница.
Жена не може бити свештеник у Православној цркви јер је тако одувијек било. Тако свето Предање учи и то традиција Цркве одрава. Господ наш, Првосвештеник велики, који је прошао небеса (Јевр. 4, 14) оваплотио се као мушкарац, и за своје насљеднике, свете апостоле, мушкарце изабрао.
И жене су Господа пратиле и његову науку у душе своје упијале; у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле и од самих апотола, али Господ ни једну од њих није у апостолско звање призвао.
Православни богослови нас уче да је за ”православне хришћане рукополоени свештеник ‘слика Христова’. Ми вјерујемо да има нешто у природи мушкарца, рукополоеног свештеника, што му омогућава да буде освештано присуство Боије, мистично отјеловљење женика Цркве и Господа”. (Филис Мишел Онест)
Шта је кључно питање сваког истински вјерујућег хришћанина: рукополоење и успињање јерархијским љествицама овдје, на Земљи, или спасење у окриљу Божијем, у Царству небеском? Ако нам је спасење циљ, онда смо, заиста, сви једнаки. Нема повлашћених; ”нема више Јудеца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског”, јер смо сви једно у Христу Исусу.
Православно памћење је богато и пребогато споменима светих жена, почевши од Пресвете и Пречисте, часније од херувима и неупоредиво славније од серафима, Богородице, Владичице наше, до светитељки нашег доба, чуварки и бранитељки свете вјере наше, православне.
Прошло је толико пуно времена откако су, којекуда, с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Било би упутно сагледати докле су стигли; који су резултати. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били. Све је мање и тање стадо којима ове ”пастирке” могу да слуе.
Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К’о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не ”жуде”.
Жена има довољно простора за ангажман у Цркви. Прије свега, у домаћој својој Цркви, у којој, својом жртвом и одрицањем, изњедрава и подиже пород, нови народ Божији. Испит вјере и побожност полаже се, најприје, у својој кући. „Ако ли ко о својима, а посебно о домаћима, не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5, 8) „Ако ли неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију“? (1. Тим. 3, 5) пита се свети апостол Павле. Уградити себе у једно честито и боголико биће, већа је ствар но било какав успјех у каријери и у формалним звањима.
Ликовима Христових сљедбеница, жена мироносица, а највише, у образу Његове Пречисте Мајке, женско јестаство уздигнуто је на дотад недосегнуту висину. Преко женске природе људском роду указана је највећа могућа част: Бог је удостојио жену да од ње буде рођен; да кроз жену сиђе међу нас, људе, и да од жене прими људско тијело и природу. Поколебани и устрашени апостоли разбјежаше се, а Петар се три пута Христа одрече, а оне, са Пресветом Богомајком на челу, успеше се до врха Голготе и, скрхане болом, стајаху код Крста Исусова. (Јн. 19, 25) Оне, а не апостоли, прате Јосифа у погребној поворци. (Лк. 33, 55) Њима је првим објављена радост свих радости – Христово Васкрсење. Од ове почасти не може бити веће. „Вративши се од гроба, јавише ово Једанаесторици и свима осталима… а овима се учинише њихове ријечи као бунцање, и не вјероваше им.“ (Лк. 24, 9) Петар, који је био очевидац небројених Христових чуда, који је толико пута, из уста свога Учитеља, чуо шта ће се збити, видјевши празан гроб, „отиде чудећи се у себи томе што се догоди“. (Лк. 24, 12)
Мироносице наших дана слиједе жртвене примјере својих претходница. Оне нечујно али предано послују у кошници Цркве и знатно доприносе расту и напретку њеном. И као што су жене мироносице исказале огромну храброст пратећи свога Учитеља и састрадавајући с Њим, тако су и наше сестре и мајке, у времена тешка и преломна, пратиле судбину Цркве Христове, састрадавајући с њом. Да није било њих и њихове одлучности, многа би црквена врата дуго чекала да буду отворена. Својом љубављу и оданошћу оне су их отварале. У црквене зидове оне су удахњивале дах животности. Нечујно али истрајно наше побожне мајке и баке пресађивале су у срца својих потомака вјеру у Бога и љубав за Цркву Његову и тако одговриле изазовима које је вријеме пред њих постављало.
